Nedelja

Страна 198

Бреј 11

ГТрошла је недеља. Аристарх Ивановић узео је други стан, купио неке ствари, а остало је дао на чување Уљани Александровној, којој је од радости било толико боље, да је устала с постеље. — То је све лепо, — мислио је Аристарх Ивановић. —• Али тај новац неће трајати до века; треба се користити понудом уредниковом и сести за рад — писатч нове стихове Он се радосно сећаше, шта му је уредник рекао: „Потражите још стихова!" Прво, ма како тражио, он нема више ни једнога стиха, све остало је изгорео, чега се сећао врло добро; а друго, зашто да их тражи баш кад би их и било. Он је сад осећао необични прилив енергије. Младићски снови, који су га сад надахњивали, подмладише га. Ваља само купити хартије и пера на сести.... Он није дуго оклевао и врати се носећи хартију и остало. —- Но, Уљана Александровна, — рече он с неком важношћу жени, — сад ми не сметај!... Видиш, ствар је озбиљна, то није преписивање којекаквих канцелариских хартијетина... ово је служење уметности. Молим те лези па спавај; што год зажелиш све ће ти се набавити, само молим те, не шушкај ми хартијом, као што имаш обичај, и не мрмљај којекакве неразумљиве речи. Уљана Александровна леже у кревет и заклонивши очи рече: —. Пиши, нико ти неће сметати. Аристарх Ивановић упали свећу, приближи сто, рашири хартију и умочивши перо замисли се. —. О чему да пишем?... Он се сетио једне од својих песама. — Како је то добро тамо изражено!.. Да покушам нешто на то налик... Но!.. И он се наже над хартију грицкајући крај држаљета. У соби је била тишина. Уљана Александровна гледала га је радознало. Она све до сад није могла веровати да за песме дају паре, а овај факт с мужем са свим је победио. Прошло је пола сахата, сахат, а Аристарх Ивановић још је непрестано седео нагнут над хартијом и грицкајући држаље. Неколико се пута трзао, нагињао се још ниже, нап^сао једну лве врсте и понола се исправљао... У газдаричиној соби сахат искуца поноћ. —> Ху!.. Не, не могу данас..., рече Аристарх Ивановић устајући и обрћући се жени рече: — Ти, Уљана Алексзндровна мислиш, да то долази тако лако као на каквој машини Не, за то треба надахнућа. Али Уљана Александровна није ништа мислила. Она је зевајући рекла, да је време спавању и да ваља угасити свећу, да не гори забадава, јер су оне сад скуне. Сутра дан, рано изјутра Аристарх Ивановић поче опет да ради. Он је преседео читав дан. Уљана Длек-

сандровна оназила му је на челу капље зноја. Он на један мах престаде и побледе. Најзад трећи дан, он јој прочита неке кратке песмице, које она баш ништа н је разумела. Арисјарх Ивановић брижљиво их метну у џеп и оде у уредништво. & * * — Не, ове песме не могу примити — рече му уредник, кад је он са задовољним осмехом очекивао добап резултат. —■ Како не можете? Зашто не можете?питаше Аристарх Ивановић мењајући боју лица. По челу му се осуше крупне каиље зноја. Уредник слеже раменима и гледаше га са сажаљењем. —. Оне су слабе... па на један мах срдито рече: •— Не, оне су рђаве, и, опростите ми, немају никаква смисла... Ове песме немају ничег сличног с онима, које сте ми пре донели. То је просто гомила сликова без пкаква смисла.., —. Како гомила сликова? Зашто. 1 — повика Аристарх Ивановић и заплака се. — Истина ја см тада био млађи, али и сад... Уредник се трже. Искрени тон његових речи на један мах је потврдио све његове сумње. Њему је већ почело и^гледати, да га старац обмањује продавајући му туђе песме па је из гл упости мислио, да могу проћи и његове бесмислице. Али сад му је та фраза на један мах отворила очи и он је с ужасом видео, да пред њим стоји на свагда изгубљени не само велики дар, већ, можда, и геније. Аристарх Ивановић отишао је од њега сав у сузама, раздрзжен и убијен, ма да му је у џепу поред песама била и једна велика банка. Али што се више приближавао стану, све се више надао. Он }е чак затајао од Уљане Александровде, да је ту банку добио забадава, као какав профк. Он јој је кашо: да је тај новац добио за нрочитане пгсме и одмах је сеојда тшдова „покуша". Тако је прошло месец^дана. Аристарх Ивановић час је очајавао, час је, опет, какв-у издељану песмицу носио уреднику, који му је враћао као и прошле. Он је досадио уреднику, који је наредио, да не пуштају полу лудог старца. Новац је потрошен и положај Аристарха Ивановића и Уљане Александровне поново је постао критичан. Уљана Александровна сад се опет разболела, Аристарх И1 ановић јако се зпбринуо. После тренутних зрачака среће непровидна магла постала је још црња. Аристарх Ивановић седео је читаве сахате гледајући непрестано у ма какву тачку. У тим тренутцима он није ни о чем мислио, ништа није жел>о. Њиме је овладала нека болесна апатија. Он је страшно постарео и порђао. Упале очи биле су безбојне, тупе као очи у каквог каменог кипа. Али неколико су пута те очи на један мах засветлеле дивљом ватром. У таквим