Nedelja

Број 11 тренутцима он је седео за сто, узимао перо и писао нешто, али не дуго. Тежак и мучан уздах прекидао је тај рад, и онје опет ладао у очајање. Једном се пробудио врло рано. Уљана Александровна још је спавала. Он ,чагано изиђе из собе и шетао је по ходнику читајући с осмехом неколико строфа написаних на парчету хартије. — Најзад сам успео, шаптао је радосно, а очи су дивље сијале. После пола сахата био је код уредника „Забавног журнала". По обичају слуга га није хтео пустити, али он је тако молио, да се слугино срце ражалило према несрећном старцу. Слуга је јавио да старац плаче и моли да га пусте говорећи, да је сад написао нешто врло лепо, — Па пусти га! — рече уредник и досадно махну руком. Аристарх Ивановић уђе у собу. Он је био блед, очи су му се стаклиле. — Ево! — пружи он руку с парчетом хартије. — Најзад сам постигао! Уредник узе, прочита и машући главом рече: —■ Бадава, драги Аристарше Ивановићу, ви иисте ништа постигли. Ова је још гора од свију осталих ... — Шта! — подвикну старац, прискочивши столу. И то не ваља?... Чекај се... Он замахну, али мускулозна рука уредникова задржа његову суву и коштуњаву руку. Неколико секунада гледали су један другоме у очи. Најзад уредрик не пуштајући Аристарха Ивановића притисну дугме електричног звонца и рече слузи који је ушао: —. Зовите кога било!.. Ваља га послати у болницу, он је сишао с ума. Аристарху Ивановићу везаше руке и одведоше га у полицију, а полициски лекар посла га нама, где смо констатовали потпуни „беНпиш ћ-етепз", —- заврши приповедач.

БЕСШТНА УЛАЗНИЦА — ЕсЈтопсЈ Сћаг —

Нема већа задовољства, нарочипо за парижанина, него то, да иде 3^ позорнште и да не плати улазницу. Нарочито богати људи, скоро лудују за таквом забавом; неисказано су радосни кад могу да се н иместе у фотељу или ложу, које добију бесплатно, ма да би могли краљевски да плате. А ипак без икаква обзира намећу данак убогим новинарима, тим добросрећницима по традицији, који могу само прстом да макну, само реч да изусте, редић да

Стр ана 199 напишу, па да им се сруче све животне милине на главу. Такво је необоримо убеђење бар имао господин гроф де ла Тур ди Лак, кад је приликом једне посете рекао господину Лаблаго-у, уреднику "Бомарше-а." — Госпођа де ла Тур ди Лак веома живо жели да види нов комад у позоришгу „Голоа." Морате нас тамо доправити. Ах, ма колико мала ложа би нам била довољна! Лаблаг, срећан, пресрећан, што гроф од њега не захтева бар целу страну, него се чак задовољава „са свим малом ложом", сматрао је као дужност, да ту жељу испуни, једно са захвалности а друго и са готовости своје. Тога ради посети и директора позоришта Голоа и нацрта му огроман значај, који ће настати, ако њему Лаблагу — да једну ложу на поклон за вечерашњу представу. Директор, прибележив, да захтева поклон од 40 франака само, даде му упутницу. Лаблаг помоћу ње доби бесплатну карту и врати се грофу де ла Тур ди лак победнички и задовољан, што може да угове тако високој и знатној личности. Коморник, који га пријави господару, дође да му саопшти, како је господин гроф баш у важном послу и да моли господина Лаблага, да дође други пут или да причека неко време. То „кратко време", које је чекао господина грофа, трајаио је час и по. На послетку би уведен у радну собу господина грофа де ла Тур диЛак. — Пожурите, рече му овај „благонаклоно", — молим господине Лаблаг, могу вам жртвовати само неколике слободне минуте. ГГЈта бисте желели?" Добри журналист би веома зачуђен овим простим пријемом, који се толико разликовао од лл^базности, коју је гроф указивао тада, кад је исказивао жељу да иде у позориште Голоа. Али не хте ничим да ода свој ужас, те рече: — Драги господине грофе, носим вам карту — —