Nedelja

Број 12

Страна 223

Његов отац, јадни, неутешни удовац, гледао је да утиша свој бол дугим шетњама, иошао би, јасних летњих вечери ио усамљеним местима водећи свега сина за руку. Ишли би оним дивним бившим споЛјНим булеварима**) гДе је било џиновских бресто!5а, још из времена Луја XIV. ровова пуних траве, искварених палисада, кроз које се виде баште, у тамној светлости залазећег сунца И један и други ћути — отац је прелазио своје успомене, а Амадеј удубљен у своје дечје снове — ишли би тако далеко, врло далеко, прешли би баријеру и дошли би у крајеве, који су у оно време чинили на становника улице Монтмартре исти утисак, као на средњевековног мудраца они кутови старих земљописних мапа, где је стојало оно језовито таге 1§поШт (непознато море). У овој ванградској пустињн није више било домова, него овде онде по која мала кућица, већином једноспратна; овде онде и нека мала крчма, нека усамљена ветрењача. Било је готово као у селу. Трава, овде не толико прашљива, обрасла је стазе за пешаке, па чак и сам друм, ва местима где је калдрма била у рђавом стању. Нико се готово не виђа, само по какав сиромашак, нека стара баба која је вукла собом дете које је плакало, радник натоварен алатом, а с времена на време, у сред друма, стадо заплашених оваца, које су очајно блејале, кад би их пас уједао за бутину, да би брже стигли на кланицу. Отац и син ишли би без циља све даље и дал.е, док не би било с.а свим мрачно. Онда би се вратили, док им је живи вечерњи поветарац пирио преко лица, **) Пређашња утврђења су се увек претварала у булеваре.

док су из далека, по авенијама бандера; које су „деведесет треће" служиле као вешала запалиле се звезде. Ове жалосне шетње, поред тако жалосног друга као што је био г. Виолет, а на завршетку дана досадно проведеног у заводу Батифоновом — Амадеј је већ био у седмом разреду (у Француској као и у Немачкој, најнижи разреди има .ју највише бројеве), та није.шала и знао је већ да се „Божја доброта" може као „божанска доброта" рећи латински „ђопИаз Шута", да је реч „согпи" непроменљива, — дакле ови дуги, мирни часови проведени пред катедром или поред шетача, који је сав заузет својим болом, могли су постати фатални по ум дечји и помрачити га на свагда, да му није било његових добрих пријатељица, малих госпођица /Керарових. (наставиће се) СА ПОШТАНСКИХ КАРАТА Џ карти јс9ха 9ама пошла к неВу, и на тсецу је Међ звезде пошла На месец стигла, Б&ажена, што се Са земље дигла. Земља јој није Драга и мила Она је на њој Робиња била. Морала служит Туђој—зи ћуди, Ту су без срца Жене и људи. А њена душа Ведра и чиста За небом тежи Где љубав блиста. —■ И има право

" мушке женошттнјгшћг" ■ЈИјДЦ} | [ |Ц|С<1" у великом избору добила је ГАЛАНТЕРИСКА И П 0 М 0 Д Н А Т Р Г 0 В И Н А КОСТЕ НИКОЛИЋА И ДРУГА — БЕОГРАД