Nemački budžet

162

један пример нецелисходности и непрактичности закона о државном рачуноводству. Jep док je, с једне стране, у al. 3. чл. 17. изражена једна у основи добра идеја (ограничење слободе кретања Министара код ванредних расхода и јача контрола Народне Скупштине), дотле je, с друге стране, ту идеју требало учинити више практичном и водити на пр. рачуна и о величини кредита, а не сваку суму ванредних расхода издвајати у засебну партију, па ма колико она била незнатна ! О подели буџета на партије и позиције чл. 3. закона о државном рачуноводству прописује ; „Свака партија, која представља један засебан вотум Народне Скупштине, може садржавати приходе, а тако исто и расходе само једне врсте, једнога рода, једне природе. У позицијама се специјално излажу потребе оне врсте и онога рода, које су садржина дотичне партије. Позиције, и ако не представљају вотум Народне Скупштине обележавају собом садржину оног вотума, који се даје дотичној партији буџетској. Да деоба буџета на партије буде што рационалнија брине ce Министар Финансија. Коначну деобу буџета на партије и позиције за дотичну годину утврђује Народна Скупштина.“ Како државни буџет постаје из предрачуна појединих министарстава, то je природно, да сва министарства неће поступите по истом принципу при подели њихових буџета на партије. Отуда се ставља у задатак Министру Финансија да при централисању свих буцета изведе што рационал-