Nikola Petrović i njegov dvor : epilog jedne sramne vladavine : (zbirka autografskih dokumenata u 18 faksimila)

НО 5 ен _________

ПОНУШАЈ С ДАНИЛОМ

| У Париз стижу прве вијести о Великој Народној Скупштини у Подгорици. То дјелује на бившега краља и његову околину као гром. Он напушта своју « Републику », о којој је тако лијепо сновао са кћерком Ксенијом. Полазак српске владе у Београд и у Југославију мијења раније његове планове. За то он хоће мјесто « Републике » да пошаље у Црну Гору своју владу, или боље, свога сина Данила « с друштвом » (како он у једном писму звучно назива своје министре), а он сом да остане у Паризу и да чека догађаје. Али, Данило неће о томе ни да чује.

Какав повратак у земљу из које је он побјегао пред аустро-њемачку офанзиву још у августу 1915. године, и у коју није хтио да се врати за неколико мјесеци, кад је она објавила рат његовој тазбини!

Страхујући као сваки мекушац за своју кожу, престолонасљедник Данило одбија позив да пође у Црну Гору, позива се опет на своју ратну « болест » (његово слијепо цријево) због које не може « ни у џардин изаћи » и изналази разлоге због којих би још требало остати у Француској.

Нисмо је писано 5. децембра на Кап-Мартену. Из њега вадимо ове одломке:

« Без да пе гледамо на прилике и на чуда која се догађу, ја вас молим и преклињем немој те владу ни никога сада шиљати тамо док се ствари подпуно не ријеше док неби однаших људих кодошао док неби дошла депутација народне скупштине. »

Краљев син, за којега су сви догађаји, почевши од слома Њемачке и Аустрије па до нашег уједињења « чудо које се