Niz vodu

ГОЛУБАЦ 63

Дан је био диван. Сунце је већ пекло, а свеж ветрић, појачан кретањем, и слап што га дизаше кљун брода прескачући таласе, хладили су их и прскали. Уживали су телесно у најпотпунијем смислу, дисали су у сласт, били су срећни што живе. Вероватно да их је свесност да ће све то нестати једнога дана, да ће та уживања што их даје здраво тело бити пре или после замењена телесним патњама у болесничкој постељи, упутила ка размишљању о пролазности свега земаљскога.

Пред Градиштем окретоше се у једном луку и присташе уз обалу на самом ушћу Пека.

Ту, на ушћу Пека, ловили су рибу цело по подне, удицом и мрежом. Лова је било мало, али ипак довољно за чорбу коју су намеравали да скувају у вече под голубачким градом.

Пре заласка сунца Срећна је кренула низводу.

Из села што се нижу дуж обала, Белобрешке, Пожежене, Мачевића, било је, у то недељно летње предвечерје, изишло на реку мноштво народа. На неким местима се стока хладила у реци, људи су вукли мреже, деца се купала. Код Молдаве, на тим вратницама Ђердапа, било је, као увек, на окупу, много бродова и шлепова. Кад пређоше Бабакај укава се у сутону голубачки град на купастој стени. Под њим се зауставише и ту заноћише, На обали запалише ватру а мало доцније је у котлу кључала рибља чорба. Кад вечераше опружише се крај ватре што је још тињала и на коју су били бацили нешто сува лишћа да се заштите од комараца и