Niz vodu

ГОЛУБАЦ 67 И ЕН

ства толиких векова, да људска природа не може бити друкчија него што је одувек била. Хришћанство није отстранило ни ратове, ни политичка уморства, ни економско робовање, све те одлике старога света. Истина је, данас је мање грубости у многим нагонима људским, нема више ропства у античком смислу. Али зар страхоте рата нису веће него некада Свет је постао питомији, просвећенији, али да ли је постао бољи» Сумњам често у то пред појавама које свакодневно видимо.

Свет се мења, човечанство напредује у разним правцима, стиче све више искуства, знања, умешности, господари све више природом. Али у дубокој природи својој човек остаје увек исти, јер се не може мењати у основним нагонима својим као ни у особинама саме живе материје. ЧоВечанством данас управљају исти они нагони који су владали пећинским човеком, као што данашњи човек у ткивима својим дише онако као и његови најудаљенији претци.

Напредак науке, технике, хигијене, није напредак самога човека, већ тих грана његове делатности. Напредак човечанства лежи једино у самоме човеку и у односу међу људима. Напредак науке и технике, нема сумње, могао би бити у служби правог напретка. Али тако није уствари. Тај је напредак пре назадак човечанства. Нагли развој науке и њених примена даје варку о општем напретку човечанства. И ма како то изгледало чудновато, на пољу људскога усавршавања у смислу односа међу људима, напредак је уопште сумњив. Ко се

5