Niz vodu

Госпођин Вир

Кад је свануло припремише се за пут. У магли која се дизала из реке указа се Бабакај, усамљена стена насред воде, као окамењени пласт сена који се са литице сручио у реку да стражари на уласку Ђердапске клисуре.

Из оне питомине широке реке мирнога тока, зелених ада и пешчаних спрудова, нагло се ступа у дивљину клисуре са пећинама које зјапе одозго, са стенама које прете под водом брзом и неверном.

Под Голупцем каменити зид клисуре за час се прекида дајући места цветној ливади што се благо спушта до реке. Ту, на Ливадицама, стадоше и окупаше себе и бродић који се сада блисташе под првим зрацима сунчевим. Мало доцније прелетеше матицом мимо Јеленску Стену, огромну и отсечну, са које је некада гоњени јелен скочио у Дунав пркосећи ловцима и смрти.

Код Брњице, према Љубераждији, најдивљијег села у целој клисури, насукаше брод међу преплашено стадо коза, доручковаше млако млеко на самом извору његовом. Наставише пут, а кад се припека поче осећати зауставише се под Добром, на ушћу пресахлог потока. Ту је обала од најлеп-