Niz vodu

82 | НИЗ ВОДУ

клања, рана, бола, страха, оружја, експлозија... Све је то заиста величанствено на слици у музеју, у књизи крај огњишта, на позорници са добрим глумцима. Али то је уметност а не оно што мисли да приказује. Уметност све изврће, истину као и наша морална начела и конвенције. Над судбином Маноне, Кармена, Сафе, Виолете, Мимиа, како се све зову јадне жртве љубави, плачу добромислени људи и чедне девојке, у књизи или пред позорницом. Али на њих се у животу баца камен са гнушањем. Уметност све преображава штогод додирне својим магијским прутићем. Зло, беда, ружно, све се преображава и постаје сасвим друго, једна 6ожанствена лаж или једна нова истина.

Уметност је велика грешница. Она све изобличава. Она је у највећем ступњу неморална, она извлачи сласти из беде, бола и смрти. Ништа њој није свето изузев себе саме. Просјаци су омиљени сликарима, а сви они физички радници на селу, косачи, орачи, копачи, сав онај мучни живот напора и зноја неисцрпни су извор идила и хореграфије и свих других уметности. Рат је у сва времена био једно од највиших уметничких надахнућа, и уметност је један од злочиначких савезника рата, огрћући га својим заводничким плаштом, исто тако криминална као и ненаситљиви ковачи оружја.

МАРКО Па ипак, уметност је безазлена и у безазлености својој грешна. Уметност је царство човекова детињства и царство детињства човечанства. Да не-