Njiva

70. страна.

ЊИВА

XVIII. год.

ал не умем да ти бол ублажим, жалости моја! Не умем, јер ево и ја с тобом длачем, кукам п наричем. Зло по вас децо моја а још горе по мене, да нам нпје утехе од Бога. Вера нас је одржала, вера ће нас п од ових зала избавпти. Све што је на овом свету, променљпво је; нит је срећа стална нит несрећа постојана. Једно је само стално и постојано, а то је оно, што је с оне стране гроба, било да је то блаженство, бидо протпвно овом. Господ наш Исус Христос, кога рождество данас православна црква прославља, отворио нам је пут у блаженство а показао нам је и онај. што водп у пропаст. Па нас је и научио, како да се спасемо од вечне пропасти а да дођемо до вечног блаженства рекавши нам, да се покоравамо вољп Божијој и да вршпмо заповестп Његове. Тешко је рећп, да је овај крвавп рат воља Божпја, а тешко је и порећи. Ако је воља Божија, онда ћемо га лакше поднети, јер знамо, да нас Бог без утехе п помоћи оставитп неће. Ако нпје воља Божија, онда ћемо истрајати у овпм бедама и невољама, јер зна.мо, да ће им скоро крај бити, јер је сила Божија јача од силе вражпје. Истрајаћемо и заборавпћемо на све муке п напастп, кад отпочне Бог судитп и кад нас правда Његова награди за све неправде, шго пх претрпесмо. Нпје ли то утеха за нас ? А кад пође Бог судити, онда тешко оном и онима, којп из обестп на Бога заборавише и народе у ово крваво кодо заведоше! Оспм две заповести оставио нам је

Господ паш Исус Христос још у аманет, да дајемо Вогу божије а цару царево. И то је кључ за рајска врата. Свагда је Србин угађао вољи Божијој, нпти се икад оглушпо о заповести Његове. Па ево и у ове страшне дане Србин даје Богу божпје а цару царево. Нага узвпшени краљ и земље господар, тај добри, благи и милостпвн отац свпју народа његове простране државе, избегавао је свагда брижљиво и са миогим прегоревањем сваки непријатељски сукоб, само да одржи благословени мпр а да не ували народе у рат, који нпкад добра не носп. Чувао је мир све док је могао. Алп кад дође у питање част и опстанак његове државе, он учини оно, што М У ј 0 дужност бпла, он потеже за мач. И кад је позвао све народе своје државе на оружје, као свагда, тако п овога пута није Србин последњн био, који се позпву свога краља одазвао; он је са одушевљењем дохватио пушку п убојито оружје, да брани ову земљу, милу отаџбину своју, да брани част ове монархије, да брани прејасни престол вптешких Хабсбурговаца. да брани и одбранп, пао, остао. Угађа Србин вољи Божијој п даје Богу божије а цару царево. Није ли то велика утеха за нас? Ко је пао за свог краља и своју отаџбпну, није пропао, јер му се име уписало у књигу живота. Ко је рана допао у борби за светпњу своју, имаће се рашга поносити. Ко се жпв и здрав дома повратио, имаће се чега п сећати. И војници на бојном пољу и сви, који дома остадосте, подносите све оне беде, невоље и тешка искушења