Njiva

72. отрава.

ЊИВА

XVIII. год.

ратног доба драговољно Бога радп. На све вас односи се реч Господа нашег: »радујгесја п веселптесја, Јако многа мзда ваша на небесјех.» Хрпстос се родп децо моја! Христос се родп да нас ослободп. Ампн. Дано у Нашој еппскопској резиденцпјп у Вршцу о Рождеству Христову године 1914. а архијерејства нешега деветнаесте. Споменутп смпренл епиекоп ГАВРИЛ, с. р.

Јавно здравље у рату. У данашњем светскоме рату не слабе болештине ни ратујуће војске ни грађанство онолпко колпко су то од пре. Истпна је да кужне болести пду за војском п сада, алп нпсу тако опасне као шта су то биле некада. И сада се срцобоља појавпла била у нашој војсцп под јесен, алп се није распрострла а у грађанству једва да је и било. Сад како је почела зимнпје време, нестаће је сасвим. Од пре су овако опасне, кужне болеснике смешалп са другим болесницима или су пх слалп кућп. Отуд су опда ове кужне, прплепчпве болестп постајале права пошаст. Данас одвајају срцоболње од осталих, те тиме спречавају да сета опасна п прелазна болест шпри. Једина је пегава врућпца, којој још не могу да пронађу повода п узрока. Само се толико зна, да постаје са

оскудице и сиромаштва. Бесни тамо где много њих станује у једној тесној собп, прљавој и пуној рђавога ваздуха. Потпомаже је п оскудна храна. Где се појавп, ваља болеснпка брзо и строго одвојпти од другпх, те тиме спречпти да се не распростире. Данас се војска са добрпх жељезница и савршеније коморе много боље храни, тпме је и снажнпја те боље и одолева поболевању — само је .још кубура са иабављањем добре воде, које нема свуда, те војници морају често да пију воде и из баруштина, јендека, у којима је пуно трулежа те п клица за свакојаке болештине. Често бпва да се окужп вода и у бунарима оних кућа, у којима има болесника који болују од пегаве врућпце или трбушне пошалине. За велике во.јске је воде у бунарима мало, те се тога ради и колера врло брзо шнри по таборима. Доста је ако се из једпога бунара захптп воде са окуженим судом. каблом, ковом, кантом. Бунарску воду ваљало би скувати те је тако давати војницима, али то није могуће у бојевима, јер тада се војска брзо креће. Отуда се у великим таборима тешко бранити од окужења. Сваки је војник томе изложен да му у желудац уђу колерске бациле, клице. Здрав стомак свлада и ове опасне уљезе, они су само тада опасни и могу да причине колеру, када добију какву повољну згоду да се умножавају. Но данас је лекарска наука и вештина дотле већ дотерала, да човека каламлењем учпни отпорнога против колере. За каламљена човека колера