Njiva

154. страпа.

ЊИВА

XVIII. год.

нисмо доспели пролетњом храном засејати, а није у томе ђубревитом стању, да кукуруз у њој може успети, почетком Априла можемо још и грашком или сочивом, доцније пак до средине Маја пасуљем засејати. (Наставиће се.)

Огледало светскога рата. По свима знацама судећи, види се јасно: да Русп залажу сву сво.ју снагу у садањп нападај, баш као оно коцкар. којп све што му је остало, полаже на задњу карту. То се впди и по томе, што су Руси у задње бојеве довелп неуке, неизвеџбане војнике, а у новачењу почели су да купе. узпмљу, у војску све момке из шјмлађих годпна. Руска садања навала, журба њихова, изгледа да пде за тим, да отклони од руске војске најкобније носледпце. Када бн Руси моралн сада да испразне целу Галицију п то одједаред и да се одреку и одбране Варшаве — онда су они, што но рекли наши, свабплп шеве, пропалп ама баш до ископа. То хоће Руси свакако да избегну, за то доводе нове армије на бојпште; проливају крв пемилице као очајници, који се не брпну вигае нп за што. Но ми се ових рускпх нападаја

не бојимо. Ми смо могли са војском својом да се одупремо Русима и онда, када их је било тројином више него нас; када су нас сбасипали из своје силне артиљерије кишом од граната и шрапнела — па смо моглп не само да им се одупремо, него да нх и сузбпјемо. Ми смо се сада са Русима по броју војске пзједначили; њпхова је артиљерија већ изанђала, а наша је тако сјајна, да их брише са лпца земље. На зар сада да се бо.јимо Руса? Није нама ни бриге Највећи енглески лист «Тајмс» изрекао је пре неки дан ово признање: «Рат показује, да је Аустро Угарска монархија и војнички и економски много јача него што су то њезини непрпјатељп мислили.* Види се по овоме прпзнању, да Енглези бацају — копље у трње!

Земљорадња у ратноме стан»у. II. Нроизвађању на велико други је услов ђубрење. Не мислимо овде да пишемо књигу о томе; хоћемо да послужимо своје читаоце само са неколико савета, како ваља сада да газдујемо. Ако икада, то сада, када желимо да нам земља мпого родп, морамо обратити много више пажње на ђубрење, но што смо то чинили до сада. Изнесимо дакле сво своје шталско ђубре на њиве, те га поспимо под оне биљке, које воле и трпе то ђубре. Извежено ђубре разастримо, а ако је могуће и заоримо га едмах, да не би лапило и губ^ло снагу своју-