Njiva

XVIII. год.

ЊИВА

239. страна.

— Но мене у овај мах отаџбина зове, свакн јој спн треба и ја се тој дужности не смем оглушитп. — Чините што вам дужност палаже! скоро нечујно одговорн Љубпца. * Светозар је уврштен у војску и пре него што је ношао у бојну линију, дошао је, да нзбранпци срца свога каже с Богом. — Драга Љубпцс, ја нолазпм у бој за овету ствар а тебе остављам као верениуу своју. Ти прпстајеш! — II у том часу прптпгате ју на своје мушке грудп. Она је плакала. јецала. — Још једну молбу! — наставп он. Као што знаш, ја имам да прпмим за свој изум лепу своту новаца; ја их не ћу сада узимати, а како нпгде ппког свога немам, ни родитеља нп ближих сроднпка, до тебе једину, то молпм тебе, а упутпо сам већ п дотичну фирму, да ти тај новац примиш, ако ја на бојном пољу паднем, као поклон од мене и сећање на мене. — Али, Светозаре . . . — Не одбпјај, тако ти љубави наше! Алп ти ћеш се вратити, Бог је добар! — Уздајмо се у Њега! * Меееци су ггролазпли и Светозар се Љубпцц јавља са бојнога поља. II кад јој пише, то је обичпо овако: «Мпла моја Љубице! Моли се Богу, уздај се у Њега као и сам што ее надам, да ће ме моћна десница Његова сачувати, да тп се здрав п жпв вратим!» Дође и бадњп дан, дан када млога удавача хоће да са ведрога звезданога нсба да прочита своју будућност, своју срећу. И Љубица није заогтала иза другарица својих и — запрепастила се, кад виде, да се од укрштених звезда створио знак крста. — Не бој се, кћери! То значи: Светозар ће за показану хваброст бпти одликован крстом за засдуге! — тешпла би ју мати. — Дај Боже! Али. . . II Љубпца те ноћи тренула није. Трећи дан Божића донесе писмоноша писмо упућено на ЈБубицу. Срце јој јаче закуца, руке јој задрхташе кад га отвори и у њему прочнта ове редке:

<( Поштована госнођпце! С болом у души извригујем аманет доброг ми друга, а вереника вашег Светозара, који ме је умолио, да вас ја пзвсстпм ако он на бојном пољу падне. И ја ево вршим ту тешку дужност, кад вам .јавлмш, да су двн неприј атељска зрна прострелила племенито срце Светозарево, којп је још на самртном часу споменуо ваше име. Тешки овај удар подноспте оном мирноћом, којом је он вазда ступао пред непрпјатеља. Он беше редак човек и друг. Ваш поштовалац — Милан Стојпћ, поручник.» — Да није од Светозара писмо? — запита ће мати. —■ Мати, он је мртав! —- јекну Љубпца, п већ да се сроза на земљу, кад јој мати претрчп, прпхвати ју и посадп на столицу. Као у заносу узвикну још Љубица: — Али мати, он је обећао .. . обећао, да ће доћп ... — и глава јој клону на мајчине груди. После овог тужног часа, који је Љубицу у постељу бацио, добије она једнога дана од. војене управе пакетић један, у коме беше златни крст, којим се одликује Светозар еа јуначно и храбро држање пред непријатељем. Болно, измучено лице насмеши јој се и она погледом пуним душевне мирноће преда матери крст са речима: — Види мати, колико је храбар био Светозар! Чувај ову успомену! — Добар је Бог, мило дете моје, он ће дати, па ћеш ти оздравитп, те ћеш је и сама чувати ! — И хоћу, мамо! + * * Уз помоћ лекарску и брижну негу материнску предиже се Љубица и првп јој посао био, до подпгне новац Светозарев, али не да га себи задржи, већ да га ставп отаџбнни на расположење — као помоћ породицама оних, који су на бојноме пољу пали. - Тако ћу достојно очувати успомену говорила би она матери — на племенитог и храброг мог Светозара. Племенитој души његовој зацело ће ово годити! У Кумани, 1915. «Р. V.« С. А. М., парох. Одговорни уредник :' ЧИКХ-СТЕВ А7“