Njiva

254. страна.

ЊИВА

XVIII. год.

Чуј нас Боже ...!

Млоги моји МИЈШ Што су овде били, Ено их у боју Крваву и љуту, Бију се и туку К'о арслани љути. Тако браћо мила! Бог је ваша сила ! Са небеса Он вас гледа И пропасти Он вам не да, За праведну зар Кад с’ борите ствар. Но још једно Свемогући: Чуј нас Боже, Теби с' може Ти помози, Ти учини Како би се моји мили Опет око својих свили, Па да добро Буде нама свима! У Куманп, 1915. С. А. М. парох. * * * Брдсно коњаништво. Брдско коњаништво! Ово чини се готово као шала, али овај рат, учинио је могућим, што се пначе приказује немогућим, рекох: нначе приказује немогућнм! Одузео је јахачу његова ков»а и поставио га уз пешака у стрељачки ров. Место да обавл.а смеону извндничку службу на коњу, далеко иза непријатељевпх леђа, мора коњаник да се у стрељачким рововима скривајући се шуња к непријатељу, место да подузима атаке с развитом заетавом, мора се верати преко јарака, скакати у крчевине и место сабљом мора да

убија непријатеља кундаком своје карабинке. Да је прави кољаник и то кадар, доказали су наши хусари код Лиманове, где су јуришем отели главну позицију Руса и тако одлучили битку. А при томе ниеу имали ни кундака својих карабинки, већ су лопатама, секирама и тољагама ударили на непријатеља и тако га смлавили. Кад сам посетио ратиште у Руској Пољској, више пута сам видио коњаништво у стрељачким рововима, како немачке, тако и аустрпјско драгоне и утарске хљсаре. Коњи су били смештенп далеко иза фронта у селима; јахачи су се сместилн у своја заклоцишта, направили су ограде од жице п пешке ишли у патролу. Немачки коњаници у својој сивој одори још су како-тако пристајалп у овај нови бојни распоред. Ове би године такођер наше коњаништво добило ноау одору, али у том је букнуо рат и све су основе о новој опреми остале засад свирала на врби. Али рат је створио још веће чудо од наших хусара. Синови пустара и равнице морали су се претворити у планинаре. Збацио их је с коња и научио, како ће се вератн по брдима, и тако их претворио у ^рдске коњанике, брдске хусаре. Одиста није шала, кад човек мора да у чизмама од овчије коже и острутама обавља опходе кроз столетне шуме, где је нападао снег до појаса. Али што је војна управа требала да учини с коњаницича? Зар их је требала пустпти у равнпци, док је горе потребан свакн прст, који може одапети пушку? Покушао се дакле смиони подхват — и успео је. Хусари, драгони и улани научили су и то. Горе на Угкочком кланцу лежи хусарска брпгада генерала Ботмера, те је запремила врло важан положај, о који Русп крше своје зубе. Већ се и пре одликовала ова бригада — у брдском рату. То је било на почетку операција, које су се свршиле тиме, да су Руои били протерани с Ужочког кланца. Онда су Ботмерови хусари имали налог, ла затворе становиту горску линпју. Сјајно су решиди своју задаћу, ишлп су у патролу као искусни тиролски царски ловци. Ниједна непријатељска извидница, ниједна иатрола нијо прошла кроз њихов ланац, а уз то су им још допали руку многобројни заробљеницп. Њихове прирођене војничке врлине, њпхов оштрп вид и