Njiva

30. страна.

ЊИВА

XIX. год.

И мала душпца продужи : — Кад смо моју мшгу мајку сахранили, одвели су ме у неко забрдно село, јер су реклп, да не спада у дужноет варошп, да се за мене стара, већ је то дужност оне опћине, гдо су се мојп родитељи родпли. Онамо сам однела још преосталнх шест ораха као пграчку. И кад је наступило пролеће, целе даие сам провела на лпвади иза сиротишта; ја сам ту бпла једпно дете, јер моје трп другарпце, које су са мном тамо становале п које је опћина издржавала <гдо смрти#, биле су већ старе жене, од којих су две већ ослепиле, а трећа је само глупо преда се гледала. Ал’ је моје срце од радости играло, кад сам видела, како бива цвеће од природе, како почпљу пупитп дрвета и како пзбпјају пупољци на цвећу у баштп. па добпх вољу, да и ја што скријем у утробу земље, да то после клија, да се зеленп, да цвега за мене. Од онпх шест ораха четир сам посадила у земљу, доста далеко једног од другога, да, кад на том месту нарасту граната дрвета, не одузимају један од другога ваздух и светлост . . . И доживела сам, да су избили из земље, а шта је било даље с њима, не знам, јер је после две годпне завладала у селу велика глад п људп не могаху ни себи хлеба да зараде, па слабо су се могли старати још и за сиротиште. Пошто сам пак и онако била болешљива, ја сам била прва жртва глади. Само једна од слеппх жена и она луда иснратише до гробља ону врећу, у коју су ми тело завили, а и ко би платио мој сандук ? Моја два носледња ораха поделила сам с њима. Свака је добпла једну половину. Истина, до душе, да је на сваку врло мало дошло, али како је тај мали залогај пријао нама, који смо већ недељама само од кртоле живелн! Засађени ораси пак постали су висока дрвета, внтко стабло носпло је густо грање. У хладу једног ораха, баш покрај малог поточпћа, недавно је скуцао малу клупу један стари тесар, који је сад доспео у сиротиште. — Је лн говор о ораеима у Радинцима? — прекпде је један други анђео. — Ох, Господе, ја сам онај стари тесар и то беше моје последње лето. Највеће ми је уживање било, кад сам могао да седим код потока и, пушећи своју лулу, да мислим на моје покојне, за које сам се надао, да ћу их у твоме рају

опет видети. А у јесен сам често по којн сух листак од ораха помешао у скупп духан. — Ох, — паде му у реч други — п ја нећу никад заборавити онај мприснп орах, у чпјем сам хладу увек починуо, кад сам, стењући под теретом, до њега дошао. — Ох, — проговори један бнвши писмоноша — колико сам се пута опоравио у његову хладу у врућпм, летвпм данима. Колика штета, што су та красна дрвета пре неколпко годпна псеклп. — Волео бих знати, шта беше од њихова дрвета? — рече Господ. Више њпх хтедоше уједанпут да говоре, али св. Петар заповеди мир и једном, сад тек придошлом, анђелу даде реч. — Ја бејах лечнпк оног малог сеоцета, алп и мене покосп она редња, која је долс беснила п протпв које сам се велпким трудом, алп малим успехом борио. Но кад мала Аница живљаше, још већа беше беда но сад. Велнки трговци пили су сиротињску крв на намук, док је један поштени подузимач саградио једну велику творницу и стао већу надницу да плаћа. И пошто се становништво умножило, а много беше сиротиње, која не мосаше доћи до довољне неге, то је трошно убогиште већ недовољно било, н опћина је заједно са подузпмачем саградпла иову болницу на мосту етаре колибе. Зато су исекли оне лепе орахе и ма да ме је душа болела, кад сам издао заповед, морало ,је да буде и од њихова дрвета дао сам даске саграднти. Једна друга душа прекине сад лечника. — Ја сам лежала у једној од оних постеља, што но су их од оних дасака саградпли. Код куће сам на слами боравила, н на овој тешко беше лежати, кад ме је грозница тресла. Кад сам затим дошла у болницу на ону добру постељу, чиннло ми се, да сам у рај доспела. — Али тек ја! — рече један витки, весели анђео. — Ја сам кроз десет година игала на оним штакама, што су их из дрвета оних ораха саградили. — И моје су од истог дрвета грађене биле! — рече други анђео. — Дуго нисам могао да ходам, али помоћу тнх штака стао