Nova Evropa

>

раван 85

НО

КЊИГА 1 БРОЈ 1.

Шта хоће Нова Европа.

Да ли је Европа, са својом старом и сложеном цивилизацијом

_ = ya то још, цивилизацијом која у себи садржи многе крушне про-

тивречности — способна да се препороди, и да своје големе енертије, трошене у рату, посвети у будућности мирољубивом и просветилачком напретку човечанства“ Овај највећи светски проблем = јер од њега зависи судбина целог људског рода — налази се данас У процесу политичког решавања, Оветски је рат открио сву трулост система на којем смо тако лакоумно допуштали да почивају све наше наде у социјални и морални напредак: и открио је у исти мах неминовну потребу, да се нађе нова основица ва друштво народа, ако нећемо да исти узроци понова делују и не само доведу све нас до руба пропасти, него нас овај пут стрмоглаве право у понор. Стара. Европа, као што видимо, утонула је у крви, оставивши за собом још по којег од својих поборника да, се грчевито држи положаја и служи свим средствима која би та могла, спасти од Тнева, преваренога народа, Нова Европа, сва задихана и изнурена, има пред собом два велика задатка, један реконструктиван, други конструктиван. Први задатак — обнова оног што је рат разорио у материјалном погледу, уколико је то могућно — очигледан је, и нема потребе истицати њетову важност. Али остаје онај други за-

· датак, бескрајно већи и важнији: да се претворе у дело све оне

теорије о новом поретку, о којима се толико товорило у — да је тако назовемо — вилзонској перијоди рата, а, без којих, ако су и лебделе пред нашим очима тек из даљних даљина, не би било могућно подвети ону ратну халабуку која. се једнако продужавала. Колико смо пута слушали, оних дана, да је тајној дипломацији одзвонило, да ће у будуће интернацијонални односи почивати на разоружању, Ба одлукама међународног суда, и на начелу самоопредељења. А тле, у тодини 1920 — баш као и у години 1919, — успркос оној тако Мучно и нашироко приређеној камуфлажи од Мировне Конференције — послове Евроше воде још увек, онако како је њима по ћуди, шака државника, који већином не познају предмете које треба, да реше, који су често и сувише уображени а да би хтели учити, а увек су и пре свега обузети разловима, унутрашње страначке политике, Још горе, исте те велесиле Које намећу разоружање својим противницима, показале су и сувише јасно да нису смислиле ниКакав стварни план за даље, опште разоружање, које би имало

1