Nova Evropa

Трећа сцена. Француска револуција, Велика француска, револуција, са великим својим идејама, букти као пожар, сјаје као сунце.

Тада, четврта сцена, из буџака неког се извлачи човек пун пега и мрља, узверено гледа у пламен, пипа се по очима и по џепу, по срцу и челу, с криком једним улеће у ждрело ватре и каоса, и, узједаред, на леђима живих људи појављује се велики беседник и трибун, појављује се Мирабо фуриово.

Шум, клицање, харангирање, триумфи, апострофе, славе, Посланику краља свога показује врата некадашњи човек од пега и мрља, »Идите и реците ономе који вас је послао, ит. д« Врхунац, пароксизам.

Али, пета сцена, велика, парламентска дискусија, а пусти Мирабо је хладан, логичан, суптилан, увиђаван. И затим, шеста, сцена, кабинет, усамљен, полутаман, а Мирабо, чист и слободан ољ свих својих демона, као причешћен народним мукама и крвљу, сабира, резултате револудије, мери, суди, бира, и тешку брине бригу.

Ит д ит. д, немам времена да све поређам. Наговештавам само, да се сад ређају сцене, где Мирабо покушава спасти краљевеску власт, где се појављује „Јуј ХУЈ, чије беле, у чипке огрезле руке испуштају власт, а чија слабачка памет не схваћа, ни »шта је то борба, с револудијом, ни шта је то измирење с револуцијом«; и онда мотив који ускорава катастрофу, јер Мирабо, који влада народом, не може да задобије ниједну важнију личност; охоли Мирабо опет пада, нагло; нуди се коме пре стигне; ту се већ осећа, и трагедија. несрећног, усамљеног, изгубљеног човека; падање иде муњевито: Мирабо се продаје; коме било продаје шта било од себе и из себе; лажов, лопов; најзад и врста издајника према отаџбини, јер прима, у исти мах, новац и од Шпаније и од Енглеске, да, у исти мах, и подстакне Француску на рат, и од тог истог „рата је задржи; на крају, пред смрт, пише подао ратни план за краља а против скупштине, у коме показује сву страшну неморалност своје природе. Завеса пада, као у каквој страховитој социјалној или политичкој драми, над човеком који је, још жив, и саму смрт своју осрамотио.

Тако, ето, изгледа, и то отприлике, диспозиција. једног кратког приказа на једну више мање безначајну књигу из политичке истогрије. Шта гони једног монографичара, историчара и критичара, да тако пише; Шта друго до уметнички инстинкт. Уметнички инстинкт једино може човеку шапнути, да је најбоља, историја једног народа, да, је најбоља монографија једне епохе, не у науци, него у литератури. Само се они догађаји памте који су сцене.

(ба таквим уметничким нервом, О. Јовановић, који је по суштини својих дела историчар, критичар, монографист и есејист, по уметничкој основици својих дела је чист и одређен драматичар. Он "гледа, суди, компонује и пише драмски напрасно и директно. Као из пушке, а не као из пера, излећу његове расправе. Ове специје и

58