Nova Evropa

ту силу, која се је тако разорно равмахала и обарала све што су прошли вјекови прискрбили, мало стегнути и спутати. И тадањи се је свијет, да би то постигао, послужио једним јур прокушаним средством — хисторијом, или боље, хисторизмом. Овај правни хисторивам је тек једном паралелном појавом хисторизму у природним наукама, кога налазимо под именима, еволуција, десценденција итд., а који се јавља некако баш у исто вријеме. Дакако да је прије свега ваљало дискредитирати ону покретну револуцијонарну вилу, и тај је посао темељито обавио Нијемац Кант у свом дјелу „Kritik Чет гејпеп Меглипн“, Тиме је био утрт пут хисторизму, који је у Њемачкој наишао и иначе на најподесније тло, јер су се ту већ од 17. стољећа развијале прилике које су таковом покрету пријале. На почетку 19. стољећа почео је већ Савињи да побија школу природног права и оснива сушрот школу хисторичку, којој је једна од основних мисли, да право није и не може бити оно што ум по својим конструкцијама таковим прогласи, већ да садржи само оне норме које су се дугим хисторичким путем као право развиле у свијести народа. У Њемачкој је до највећег интензитета дошао до изражаја хисторизам — дакако у најширем смислу — у систему пруског »државног филовофа« Хегела, тако да нећемо погрешити, ако томе хисторизму дадемо прво мјесто међу осталим елементима њетове филозофије, Док је апсолутни дух у процесу којим пролази доста пасиван, свјетска је хисторија — по Хегелу — једна теодицеја, — у њој се извршује објава божја по неком плану. Хегел је у свој систем захватио све што је хисторички настало, а био је толиким поклоником његовим, да нам је оставио познату изреку: „Mas verninitig ist, das ist wirklich; und was wirklich ist, das ist verпал15“, Узмемо ли још к томе његову апотеозу државе, која је сама себи сврхом, моћи ћемо разумјети, зашто не сматрамо Ничеа, како се то у крајњем незнању неоправдано чини, већ Хегела представником идеологије њемачке империјалистичке и ратне политике.

У то вријеме дакле нијесу странице политичке и дипломатске повијести испуњене револуцијонарним теслима, какова је поставила била школа природнота права, већ конзервативним лозинкама о начелу легитимитета, хисторичким правима, и томе слично. Али треба имати на уму, да се хисторивам није свагђе појавио на једнаки начин, нити једнако снажно. Већ овђе наглашујемо да су највећма остала поштеђена од њега подручја која су стајала под утицајем духа антло-американскот.

Није дакле никаково чудо, што је у таковим приликама и хрватска политика 19. вијека кренула тим путем, па је испреплетала свој рад хисторивмом, а истакнути наши политичари били су неријетко хисторици по занимању. Једно треба ипак нагласити: рекао бих да се је тај хисторизам у нашој политици појавио још у јачој мјери нето ли другђе; дапаче, када поворније гледамо, добивамо импресију да су наши људи тај хисторизам најозбиљније схваћали, и у снагу хисторијских аргумената управо вјеровали, док су се

194