Nova Evropa

јечи и писаним слогом Конрад је премашао кудикамо Ерентала, који бијаше методичан радник и који је хтио да остане увијек на прокушаном чврстом тлу, Равличне природне надарености могле су да рад једнога попуне радом другога, — сваки је само имао да остане код свог посла и да не прекорачује туђих граница, већ да прилатођује своје дјеловање дјеловању свога друга. Али до таквог сложног рада није долазило. Мада им циљ бијаше један те исти: снага, и углед монархије, — путеви којим су мислили доћи до њега водили су свакота од њих на противну страну. Конрад је био увјерен да се монархија мора отледати на бојном пољу и са Русима и Орбима и са Талијанима, па како је знао да ратна средства монархије нијесу такова да би се могло најелампут обрачунати са свима, хтио је да потуче свакога напосе, шрије него што би се сложили да заједнички иступе против монархије. Шренталу је ратовање било »шиша тано«, — прије нето што би се држава одлучила да ратује, имала, је да на други начин, згодним дипломатским корацима, настоји да дође до моћи и угледа. Он је хтио да ту своју политику води мирно даље и да му нитко у томе не смета, а кад тамо ето баш Конрада б ивричитим захтјевом да и он дође до ријечи код ријешавања свих важних политичких питања. Конрад је имао смјелости да у споменицама на самог цара критикује држање министарства иностраних дјела. Ту Крентал наравно није могао шутјети, он је предочавао владару, да је дужност шефа генералног штаба, да тако уреди и опреми војску да држава у рату побиједи, али да није посао шефа, тенералног штаба, већ министарства иностраних дјела, на који ће се начин да ријеше спорна интернацијонална питања.

Ово бијаше и Конрадова и Еренталова полазна тачка за све оне споменице које су слали владару, почамши од конца године 1906. Конрад је будним оком пратио политичке прилике у Италији и Србији, а у погледу унутрашње политике настојао је да осујети сваки покушај Маџара да наруше јединственост војске. У својој споменици од 6. травња 1907, он иде и даље, те тражи да се коначно уреде одношаји између Маџара и осталих народности у Транслајтанији, а у првом реду одношаји између Маџара и Хрвата, и то тако да Хрвати дођу до што веће самосталности. Уређење унутрашњих прилика њему је само средство да монархија узмогне чим прије ударити на вањске непријатеље. У исти мах хтио је да се окористи и несређеним приликама у Русији, и споровима између Србије и Бугарске, Италија би, према њему, морала дати ситурних таранција да ће у случају рата мировати, а ако то не би хтјела да учини, требало би свакако године 1908, или најкасније у прољеће „-ивазвати какав спор о њом и одмах обрачунати с тим »невјерним ствезником«. Конрад је изразит аустријски Нијемац и цен-

трали · кадопрепоруча да се не забацују жеље појединих наро„NOĆ воде једино разлози опортунитета и тежња да сачува. Da нетво. Он је пре свега војник, и на војнички начин

200