Nova Evropa

Старица му је отворила мучке врата, од собе. Дошла му је у сусрет мала стидљива дјевојчица у ружичастој блузи.

— Ви сте, госпођице Изабб! — ускликнуо је гроф, а госпођица стиснула, је једном руком блуву око врата, а другу је положила повјерљиво у његову. Оа час прелетјело му око трошним убопим гешешетбот, Није рекао ништа, завирио је само дубље у дјевојачке очи. Дохватише му столац, као уморан он се спусти на љ. Његови дрвени удови сударише се, он се плашиво обазирао: није ли ткогод чуо штропота. -

Настала је мала непријатна станка.

— Изволите, господине грофе% — запита, га смјело госпођица Изабб.

Дошао сам, — промуца гроф, — да Вам честитам, Ви сте плесали дивно!

= О нисте се требали трудити...

Много више нису тога дана говорили.

... Кад је гроф опет ступио у своју палачу, кренуо је равно у свој кабинет. Затворио је нагло врата и сио уза раскошни писаћи стол. Наслонио је главу на руку, а око му запело о фотографију у златном округлом ампир-оквиру. Пред њиме стајао је његов тридесет година стари портрет.

Јест, такав је био он.

Једва да би га тко данас препознао... »Мала Изабб, о кад би то могла бити љубав, љубав као некад! Кад бих Вам могао доћи и рећи: Госпођице ја сам одабрао Вас! Ту нема излаза! Ви ме морате љубити! Ја сам млад као и Ви... и ја Вас љубим као пи Ви мене!«... Сашплео би је сву рукама, усне би се нашле...

Али што ће јој рећи сутра, кад се сретну послије покуса пред театромг — »Госпођице, Ви ми се свиђате... Опростите, ја сам стар... госпођице, ја Вас љубим... али вабога не ругајте ми се, ја Вам се кунем, на поштену ријеч, ја Вас истински љубим, ја нисам дошао да Вас купим... не, не... ја Вас љубим као некоћ!...«

А она... — »Не ругајте ми се, госпођице, јер ћете ме учинити смијешним, Нијесам ли и тако смијешан« ... Не, то не може бити, то не могу вјеровати: ја Вас доиста љубим!«

О да сад ткогод притегне црну неспретну нит, да га дигне у облаке или да га стропошта на земљу!

... Ho какотод су биле грофу мисли на малу Изабо тешке и тегобне, он је од тога часа није могао више заборавити,

Њезина му се слика утувила у памет и излазила је пред њега свијетла као ведар дан.

Замишљао ју као нешто надасве мило и драго, што не би мотао никад више оставити.

У сваки је трен сигурно внао, гђе је, и што ради, и мислио је да ће тако до вијека бити. |

Ове-му се навике пореметиле: никуд није више доспјевао у право вријеме, или је долавио кад више није требало да дође. Само

214