Nova Evropa

А + 5 š

ђ " да се ваклони људско достојанство, Скептичари, кад немађаху срца да се упуте тамо »одакле се ниједан путник још повратио није«, преобраћаху се обично у епикурејце. Схватљива и свима добро по-

SHaTa појава, но која је и врло жалосна, · -

0. IL

Обојица — и Хамлет и Дон Кихот — дирљивом смрћу умиру: ал како им је конац неједнак! Дивне су последње речи Хамлетове. Он је са себе стресао сваки траг обести, примиђио се, те Хорацију налаже да живи; свој предсмртни глас он даје у корист младог Фортинбраса. Али Хамлер не 'мари да тледа пред собом, да продире у будућност... »Тће гез 15 зЏепсе« (остало је тишина), вели скептичар на умору, и он се, заиста, стишава, заувек. Омрт Дон Кихотова побуђује у души неисказану милошту. Омашност и дубоки смисао његове личности постаје, у том тренутку, свакоме јасан. ' Кад му њетов бивши штитоноша, у намери да га утеши, ставља у изглед нова предузећа и нова витешка дела: »Не, одговара издишући витев: — све је то заувек прошло, и ја вас, све редом, молим за опро_штење; ја нисам више Дон - Кихот, ја сам снова постао »добри Алонзо«, као што ме некад 8BaXy, — Alonzo el Bueno.« |

Ова последња реч жалостивот витеза врло је значајна; ово име, које сада први пут чујемо и о ком неће више бити помена, хвата. нас чисто за тушу. Јест, само та реч — е! Виепо — кадра је да задржи дело своје значење пред лицем смрти. (Све пролази, свега на свету нестаје; и висока, достојанства, и власт, и свемогући гениј — све се то распада и претвара у прашину...

Земна' сила, земна слава. Ишчезава као дим...

Једино добра дела не ишчезавају са земље: она могу да надживе и саму лепоту. »Све пролави — казао.је апостол: — само љубав остаје. « j

(0 рускога превео, М. Цар.)

Ко. 5