Nova Evropa

Василије Марковић и његов рад.

(Поводом издања његова посмртног дјела: »Православно монаштво и манастири у средњевековној Србији, 1920.)

Василије Марковић, хисторик, умро је у фебруару ове године у тридесетосмој години живота, управо на оном ступњу свога научнога рада, кад је стао заузимати одлично мјесто на пољу наште модерне хисторијографије. Пред нама је њетово посљедње дјело, које је почео већ и сам штампати (у Оремским Карловцима, у Орпској манастирској штампарији), »Православно монаштво и манастири у средњевековној Србији.« Код другога табака. неумољива, смрт отела. је аутору ив руку коректуре и рукопис, не дозволивши му да утледа штампану своју многогодишњу муку. У часу, кад је као београдски гимназијски професор имао бјести за катедру црквене хисторије "на београдском универзитету, бише порушене наде његове, њетових пријатеља и учитеља, и наше хисторијографије која с Василијем Марковићем губи једну позитивну енергију, која, је тек имала да много тога изгради на готово неораној њиви модерне хисторије српске цркве,

Универзитетски професори От, Станојевић и Н. Радојчић учинили су патријотско и надасве културно дјело, и издали су књигу коју није могао издати до краја сам аутор. Јужнословенска, наука дугује вато хвалу издавачима, јер је тако омогућен увид у једно толемо питање којему је добрим модерним методом пошао на коријен управо В. Марковић, па ће се оно моћи сада успјешније и лакше разграђивати него досад. У томе ће бити и трајна вриједност Василија Марковића, да, је на. једном мјесту скупљена силна, грађа коју ће касније хисториди издашно употребљавати за ова питања, и слична која су с њима у вези, а то су у првом реду многи нерјешени културно-хисторијски проблеми које даје хисторија балканскот полуотока.

Василије Марковић је већ у својој најранијој расправици: »Односи Дубровчана са Србијом од 1358—1369« (Летопис 1907) показао таленат за обраду хисторијских питања. 1909 положио је докторске испите, а дисертација му је била »Историја српских манастира«. Кад су дошли ратови за, ослобођење, даје Василије Марковић себе домовини, и судјелује »у свим ратовима од Куманова до пропасти СОрбијине«, како за њ каже г. Ст. Станојевић. — У јесен 1918, обавља В. Марковић особито интересантан научан посао: утиче на Српску владу да измјени укав о службеним називима области и мјеста у новоосвојеним крајевима који је већ била објаБила, пошто службени називи нису одговарали правом стању, и ревносни референт нашао се да посрбљује и тамо гдје је ео трзо назив био исконско српски. Марковић се је већ и прије, за универзитетских студија, бавио номенклатуром балканског полуострва, (резултат каснијих студија у том смјеру је »Историјски атлас«, који

311