Nova Evropa

Наши су делегати пристали, исто тако, да Италијани који остају у нашој држави могу да у року од године дана оптирају за талијанско поданство, без обавезе да, напуштају своје садање место становања. Осим тога, зајемчено им је право употребе свога, језика, и своје верв.

Поред овог уговора мораће се израдити и један додатак, конвенција, која би се редитовала — у смислу наше конвенције са чехословачком републиком — на основи и са циљем одржања стања, створеног Сенжерменским и Тријанонским Утоворима.

Кад је наша делегација потписала овакав уговор с Италијом, очевидно је да је морала бити у тешком положају, а изгледа чак и у неприлици. Ово произлази већ из саме чињенице, да је овим уговором предвиђено до ситница прецизно оно што Италија добија, а очајно неодређено оно што би нама имало да припадне. Очевидно је, да је Италија добила све што је желела, а да смо ми изгубили сре што смо мотли добити још пре годину дана. Али не мислимо се овде упуштати у критику говора. Кажу, да је наша ситуација и спољашња и унутрашња — особито унутрашња, због трвења и оскудице кохезије међу деловима. наше државе — била врло лоша, и да су се Талијани тиме користили. Верујемо. Ипак нам остаје затонетно, да. је уговор, бев обзира на саме жртве и уступке, тако сасвим неодређен што се тиче наше стране, — није вероватно, да су талијански делегати ставили нашима ултиматум, јер се то у оваким приликама Не ради; а ко би паметан и међу Талијанима замерио био нашим поклисарима, да су ови ва наше мањине које остају у Италији тражили исте гаранције које су дали Талијанима на нашој територији; Ту остаје, држимо, доста да се још објасни.

Остаје нам једна утеха више категорије за овај споразум, или неспоразум, с Италијом, а, то је: да оваки каки смо, нисмо боље ни заслужили, Треба истаћи само неозбиљност с којом се манифестовало наше незадовољство с оваким талијанско-јужнословенским споразумом, Те манифестације, и појави који их прате, показују понајбоље колика несређеност влада у нашој политици и колико »замешатељство« духова у нашем опћинству. Кад смо изгубили Корушку, и то својом рођеном кривицом — зато што је већина наших сународника гласала за Аустрију, студенти су ишли по улицама, вичући проти Аустрији, и затварајући каване и тражећи да се одложе позоришне представе, А кад нам се узимају Истра и Задар, нико не демонстрира, већ се држе стереотипни протестни зборови, који су приређени тако скандалозно да их новине морају криво да прикажу, да нам не би пуцала брука на све стране. Збор у Загребу, например, био је посве страначки, — на њему су поједини говорници давали изјаве у име својих странака, (неки нападајући наше делегате при преговорима), тако да су их скидали доле са говорничке трибине; након резолуције говорило се и даље, и председник је морао преклињати збор да »се разилази«, иако овај, на другој

347