Nova Evropa

мора да потиче из дубоких етичких потреба и увјерења, то не могу ни политичка средства бити друга до једино она која су етички оправдана. Етички је дуализам немогућ, јер у себи већ носи клицу пропасти, — провизоран је и неодржив, јер се противи тенденцији развијања, коју нам доказује читава повјесница, човјечанства, Овако дјеловање, па тако и политичко, значи предвиђање будућности на основи прошлости; само се то предвиђање мора оснивати на реално, истински и строго научно схваћеној прошлости. Зато треба политичари да буду научно и етички најизрађенији људи, — захтјев дидметрално супротан ономе стању што га је Масарик затекао око осамдесетих година у чешком националном и политичком животу, Отуда онолика, опозиција, и непопуларност, коју је Масарик убрго навукао ва се. Отупивши пред јавност, неодољивом силом прилика, као политичар, није хтио ни једног часа да свуче са себе етичара-филозофа. То му не могоше опростити политичари двоструког »патриотског« и »националнот« морала. Истинитост његова чинила им се страшна, непатриотска, издајничка. Ученик му Јан Хербен овако опртава реакцију тадање ситне околице спрам етички високе по јаве Масарикове: »Масарик је почео да ствара ред. Његов је ум радио да, би одстранио све што беше лажно. Његова, је критика била неумољива, поразна... Не би било лако избројати неправедне нападе и лажи, које су се на њ сасули: написао је спис проти самоубојству, и назваше га »филовофом самоубојства«, т, j. проповједником његовим; започео је свој рад на универзи борбом против скепсе, и извикаше га скептиком и нихилистом; најавио је, у свом првом јавном предавању, борбу против верског индиферентизма, и изнесоше му да је безбожник; обарао се на највеће наше непријатеље Беч и Рим, и рекоше да је ц, и кр. Аустријанац; напунио је појам Че; и домољуб дубоким садржајем, мисаоним и моралним, пошто је половицу свога живота провео размишљајући о чешком питању, и прогласише га народном издајицом, ковмополитом, интернационалцем, итд. итд.... А ипак није било краснтијег идеализма од онога којим је испуњено доба Масарикова дјеловања међу нама«.“

Така, је била судбина Масарика, идеалисте у циљу, а реалисте у средствима. Да јеи у њета било обратно, као у већине обичног данашњег типа »политичара«, дошао би далеко раније до »привнања« и положаја. Али како је њетов поглед био управљен надалеко, тако је и то признање морало доћи касно, Међутим, како данас видимо, ипак није закаснило.

Вл. Дворниковић.

“ Ј. Хербен, у чланку о вјери у будућност, преведеном у збирци »Масарик« (изашлој у Сиску 1911).

365