Nova Evropa

|

|

ЕЊБИШЊА ПР БОЈ 10. 9. ДЕЦЕМБРА, 1920

У изгнанству.

Ових дана изашла је књига господина професора Шишића, у којој се објављују сакупљени документи и писмена поглавито иг доба нашег изгнанства за време Рата, по узору на збирку аката и докумената поводом решавања, Јадранског Питања на Париској Конференцији коју је професор Шишић недавна, издао. Ми смо уверени да је учени издавач и овом приликом прикупио све до чега, је мотао доћи, и што њему — који није био у изгнанству — може иврледати од веће пли мање важности за, расветљење оног важног перијода у којем смо ми, као држава без територије и војска. без земље, водили споља, рат с непријатељима, напоредо са савезницима и с њиховом помоћу, док је већи део народа чамао у ропству или код куће под непријатељском окупацијом. Али смо исто тако уверени, да на најмарљивије сакупљени писани материјал неће дати, у овом случају оно што се од њега тражи; чак. бојимо се, да ће се из њега протумачити ствари и догађаји у многом погледу сасвим друкче и супротно него што су се уистину збили. Јер, ако и има можда предмета и одсека људске историје који се могу донекле исцрпсти кад се документарно прикажу, кад се поређају званична и полузванична акта, и преписке, и меморандуми — као што је то, например, случај са оним текстовима нота и аката у вези и поводом Ј адранског Питања у Паризу, који су вероватно и навели професора Шишића да покуша исто то и овде —, доба нашер изгнанства, које је трајало преко три године, и све што се за Mera и у њему са нама дешавало, зацело не спада у ту катеторију. и сваки онај ко би се повсо за овим »документима«, мотао би лако да добије све пре него праву слику стања ствари, те да услед тога ствара сасвим погрешне закључке, — Ово није тек једно »скромно« мишљење, већ једна позитивна тврдња, постављена, са свим нагласком, и са нарочитом намером да се обрати пажња на оно што је било и како је било, свима онима који нису били у изгнанству, или који су били али нису били у положају или у могућности да добију прегледа над оним што се око њих, или мало даље од њих, дешавало. Књига господина Шишића служи тек поводом да ово кажемо, јер би се разговор о овоме морао ионако повести, пре или после, — а што пре, то боље, Јер, не ради се овде само о том да се свако постави на своје право место = да се ода привнање оном коме оно заиста припада, а да се не докволи сувишно истицање опима и оних који су увек тек по свршеаом чину излазили на видело, и којима је урођена, тенденција да

397