Nova Evropa

њим су потамнели сви други осећаји, појам класног и нацијоналног интереса, све што се означује као апсолутна потреба напретка. Последњи пут, данас, он се и опет тако афирмирао; и одсев своје ћуди дао је железним својим бирлуком (јединством) на биралишту, једном немом манифестацијом своје душе за лешшим животом који још увек примитивно очекује од верског свог јединства. Последњи пут, овај пут трунуће под плаштом вере и његови идеали, док се под силним ударцима живота не расточи као флуид оно безмерно дуго прослеђивање старог живлења и старих навика, — док не наступи једно скоро, коренито отрежњење: помрачење свих његових идолд — — —

Из удаљених деценија понео је наш свет ту своју ћуд; онда, кад му је вера предочена уз примесу оријенталне мистике, да га тим везује и на ствари које нису с вером у дотицају. Наша давна поколења, извела су из тога извесне ограде у животу, оставивши их у наслеђе повнијим нараштајима, који никад више не успеше да се изузму из овисности тој традицији; да се изузму, и да се с нова солидно оријентишу, како би избегли мирноћи и тупом резигновању, које је мењало њихова расна обележја и сужавало њихове видике, Не увиђајући за то потребу, они су током времена залазили све више у двојако сужањство: у сужањство традиције, која је најпосле сматрана, вером, и у сужањство самог себе, својих посебних и личних прилика и своје крајње зачмалости, која је готово угасила у њима свест здравог просуђивања. Ваљало је то да се на много места осети код њих: у животу, у напредовању и у култури. А понајвише y оном мртвом ћутању које се је угнездило у њима на све појаве из вана. Они те појаве нису саосећали, нити су их следовали, па нису по њима стварали ни своје добро схваћене идеале. У томе их је спречавала њихова угњетена свест, којој живот још никадиније могао да убризга свежих, покретних емоција — о концу, последица је тога била једна прирођена, сува апатија. за све, — оно што су тако волеле ове туђинске владавине, и што су с вештином фаворизирале, јер је ишло у рачун њихових повремених планова.

У ово наше време, где нема туђинских орлушина, нестало је и повода привилегијама. Нестало је варавог светла које нам је пружало посве олучајну вредност, сен у очи, да се под туђинском егидом заносимо мрвицама. откинутим од уста нашег, рођеног брата (атрар). На жуљавој руци данас је цена животу и песма нашег лепшет пролећа. То све осећа наш човек, и у његовој дубини комеша се нешто крупно, ломи се све оно што је повесница и традиција слагала. Ни његова ћуд. Ни социјални нивб земље, ни културни његов нивб, не одговара данас ни издалека оним захтевима што му их поставља крута борба за егзистенцију, Он стога редовно подлеже у тој борби. која му се чини и неправичном и неумереном, а из његових прсију извија се крик незадовољства. Изгледа му у опасности и рад и цео опстанак, јер у сусрет врло отежаним приликама не излази с израђеном индивидуалношћу, која би умела пркосити свим ветрима и духу. времена. Ту се је зачела у њему сумња у

526