Nova Evropa

новитих река и међа у духу, и сузити још већма у схватању и ограничености појединих »калупа«

Видићемо. Једно је пак поуздано: да све оно што не буде створено у духу једног јединственог широког Југословенства, неће бити дуга. века, нето ће остати крпарија коју ће брао подерати и одбацити време и нови људи, да узмогну створити оно што су нам путеви у прошлим временима састављени будућима наменили,

| Иво Колбе. |

После Веницелоса,

Веницелосов пад изненадио је и збунио наше јавно мишљење У уводним чланцима, у којима се велича Веницелосов државнички теније, осуђује се слепило његових земљака. Пренеражени толиком незахвалношћу, једни писци задубли су се у древну историју Јеmane ma нађу сличне примере превртљивости, док се други нису устручавали обасути грчки народ грдњама и презрењем. Све се чуди и пита: како то да читав један народ не види пут својој срећи тамо — тде га јасно види, и прстом му на њ указује, сваки новинарски сарадник у Београду и Загребу“

Што грчки народ није видео свој интерес тамо где му га ми с Теразија гледамо, питање је које ћемо ми у овом чланку само мимогред додирнути; за нас је главно оно друго: зашто смо ми допустили да наш интерес зависи од једне тако ћудљиве околности г

Ово друто, за нас главно питање, једва да је где и додирнуто. Међутим, јасно је да су свеопштем оторчењу две побуде: прва је. што Веницелосов пад измиче један од главних зидова у оној кући од карата што се зове балканска политика наших државника; друга је, што атински поремећај уздрмава читаву једну политичку идеологију: све квалитете и сву логику доданашњег отимачког балканскот нацијонализма.

»Грчка под вођством Веницелоса више него удваја своју територију, излази из ратова напуњена златом, обасута чашћу, и долази под зидине старога Бизанта«. Шта, је то што би још требало па да грчки народ поклони своју љубав и захвалност заслужноме државнику, — питају се сви“ Док један од листова почиње свој чланак овим речима: »Три пута је спасао свој народ и три пута је, изгледа, учинио То тротиву воље народне. Два пута му је пронео славу широм целог света, и оба пута, изгледа, противу његове воље. Два пута му је снажно размакао старе државне границе, и оба пута, изгледа, противу његове воље.« Иза овакових тврдњи, не би требало да је у нашем веку затонетан пад државника који је годинама силом катурао народу срећу какву овај није желео. Могло би се само још питати: зашто трчки народ није видео ту срећу тамо где су му је прстом показивали Веницелос, Антанта, и миг

512