Nova Evropa

Ја сам гледао, зачуђен, њина бледа, изнурена лица, и ћутао. Будући да сам један од оних који то исто чекају од Словена, непријатно ме је дирнуло. Треба само да дође неко и назове то »неоекспресијонизмом«, »неокозмизмом«, доћиће други и назвати то »немачким утицајем«, па је крај...

Кад смо се вратили, и кад сам остао сам, стајао сам пред залеђеним прозором и гледао како се светла окна, једно по једно, гасе. Ледено, звездано небо умирило је, полако, све уоколо, улице, куће, и облане, Било је око поноћи, Кад ово писмо добијете, биће пролеће тамо око вас, свеједно је дакле шта вам пишем.

. M. Стпјапзећ. Knjiđe Iva Andrića.

Dok se mnogi trude, da izgrade sistem za jedinu pravu poratnu književnost, dotle je Ivo Andrić izdao daleko od tih sistema već tri knjižice, koje su svratile na sebe opću pažnju, Dvije knjige. zapisaka »Ex Ponto« i »Nemiri«, te jednu novelu »Put Alije Gjerzeleza«, {Prva je izišla u Zagrebu kao izdanje »Književnoga Juga«, te u Beogradu kod Cvijanovića ćirilicom ; druga kod Stj, Kuglija, a ireća kod Cvijanovića latinicom.) Pra je knjiga zapisaka nastala dobrim dijelom u tamnici i za vrijeme interniranosti u jednom malom bosanskom mjestu, zbog čega je ı dobila natpis »Ex Ponto«. Kasnije postaju ti zapisci nezavisni o velikim dogadjajima, —— u njima se naprosto zrcali duša pjesnikova s »ono malo tuge i ljepote sa vijugavih staza Žživota«, dok u sličnu novu knjigu pjesnik već bilježi »пепите«, izmedju njih objavljena novela nije tako subjektivne koncepcije, mada i bosanski milijć krije u sebi najličnije doživljaje pjesnikove, :

Odmah svojom prvom knjigom »Ex Ponto«, prikazao se Ivo Andrić kao izrazita umjetnička ličnost. To je tajna njezinoga "uspjeha medju tolikim knjigama nastalim u povodu rafa, Prvi je i najači dojam, što ба osjeća čitalac već nakon nekoliko stranica, da to nisu kobni dogadjaji učinili od pisca pjesnika, nego da je to bol imanentna njegovoj pjesničkoj naravi, Kod umjetničkog stvaranja ne radi se, kako to sada neprestano slušamo, o vanjskim pobudama, pa bile one Još tako zamašne, nedo o umjetničkim dušama, Duboko bolne stvaralačke naravi, poput Mikelangjela »stvaraju« — po njegovim riječima — »svojim težnjama same sebi bol«, Tužna slika jada nema ništa zajedničko s njihovom boli, sama fa njihova bol za nas je od većega interesa, dok smo bolne dogadjaje i onako većinom proživjeli i sami, Ti dogadjaji kao da se kriju u Andrićevim zapiscima 1та »стпоба vela«, onoga istoga što ga nosi pjesnik »u svome grbu«.

Za nas je njegova duša živo vrelo umjetničkih zanosa. U njoj mi proživljavamo, što nismo nikad osjetili, jer na njezin način, i intenzivnije nego u samoj, zbilji, Osjećamo njezinu krajnju osjetljivost, i postajemo po njoj i sami osjetljiviji. Ta osjetljivost, taj »nježni cvijet

114