Nova Evropa

je zidana, i misli na otmene svadbe koje su, u njoj, češće nedo olmena krštenja, Dva velika, zažagrena oka Orleanske Stanice gledaju mirno u Senu, Da, samo ja sam patetičan, noći je sve svejedno,

Pobesneli konji spomenika na Grand Paleu hoće da skoče dole. Podamnom, duboko, u zemlji, ispod Sene, jure vozovi, a kraj mene prolaze zagrljeni parovi, i protrčavaju mačke, U Carigradu vole pse, ovde mačke, Ljubav je večna, beskrajna, i opšta, Svi su parovi jednaki, i sve mačke crne, Neka vas ne vredja sve ovo, U Čikagu ima jedan pesnik, optimista, on peva i slavi velike gradove, ogroman život, i večno, zaljubljeno čovečanstvo, Ja, ma da sam i ja civilizovan, kao i ostali naši književnici, i ne bih prevrnuo čašu na dvorskom ručku, ipak, gledam ove mokre, ogromne konture sa mnogo manje divljenja.,

Potomak pastira, sa malo razumljive alektacije, znam da su plavi zidovi nebesa ogromniji; vidim zvezdane površine reka, šuma i dora, i osećam da ću jednom, teškim korakom, hodati po njima, davno zaboravivši sve ovo, Oprostite, dakle, što teško prelazim na stvar, Sve te zamršene misli jure po glavi, iz kineskih pesama, iz knjiga o Botici, Ta vi znate da nema Šrbina koji može zamisliti da neko i kod nas može što zamisliti, U detinjstvu smo odrasli sa konturama Bocarićeva »Šarca«, i sa divnom konturom Saborne crkve, a sad smo klasičari, kosmičari, kubiste, radikali, već kako ko, — pa je malo teško, Zar ne? | с

Ipak, ja sam ovde, umoran i prokisao, samo zato, да vam javim, da se, već jednom, opet setite večnosti,

U ogromnim ovim vrtovima i širinama, pod бгапјет mokrim, koje znam da je počelo da pupi, ovde gde je Pariz najlepši, zastajem da vam javim, — pre nego što vam počnem pisati o parlamentima, Evropi, izložbama, Srbima na Sen-Mišelu, — da zaboravite već jednom sve, da se opet jednom, bezbrižni, setite večnosti, Stojim visoko, Dubina mosta d'Jćna, koja se beli i sjaji od kiše, i prolazi ispod čudovišta Ajfelova, odvodi u beskraj, Nigde na svetu nije ovako duboka voda i ovako široko nebo. Veliki vrtovi u kojima cvetaju svetiljke, zelene, žute i crvene; njino svetlucanje u VOdama, polako diže ceo Paris u providan, jutarnji zrak, Kiša se jedva oseća, Prvi ftramveji polaze, Daleko, u stajaćoj, širokoj vodi, suro, kao neka galija čuvarica u luci, sa svojim crvenim svetiljkama, ljulja se Ostrvo Pariza, sa starim zidovima i gotskim kulama, Nad Notrdamom se vedri, trepere pobledele zvezde, kao iskre bežičnog brzojava, One javljaju da dolazi proleće.

Mesecima sam išao po pozorištima, školama, izložbama, skupštinama, i jednako razmišljao šta da vam sve javim, Sad kad treba da počnem, da se prepirem, da napadam, da branim, sve mi se [0 čini malo smešno i dosadno, Voleo bih mesec dana, mesec dana, svaki dan, sto puta, da vam javim: nebojte se, setite se večnosti, sve je dobro, nema greha, nema zakona, nema jave, Sledajte u nebesa, udišite zrak bezbrižno, dolazi proleće, oslobodite se svega,

156