Nova Evropa

Да vreme Svetskoga Rata, bio je Rakić neko vreme pri minislarstvu inostranih dela u Nišu, zatim otpravnik poslova u Bukureštu, pa isto to u Štokholmu; onda, više meseci, na službi pri poslanstvu u Londonu {gde smo bili zajedno, i njegova žena), dok nije imenovan napokon poslanikom u Kopenhagenu, odakle je nedavna premešten za poslanika u Soliju. Kuda je tako sve dospevao— »silom ćudi« jedne i diletantske i staračke spoljne službe, koja niti je ikad umela da odneguje sebi prave predstavnike i dostojne zastupnike naroda pred ostalim svetom, niti da upotrebi korisno one Које јој је slučaj takove dao —, o fome nismo mislili ovde govoriti, Srećom, Priština pre balkanskih ratova nije bilo mesto ni položaj koje izaziva zavist drugova iz karijere, ili klimanje glavom staroga šela kad pravi ukaze, Tako su se, bar u tom slučaju, služba i želja podudarile, i Rakić je mogao ostati nesmetano osam godina na Kosovu, I činiti ono Što Je učinio,

U »Srpskom Književnom Glasniku«, od 16, februara ove godine, objavio je Rakić, posle više godina — sve ratnih godina — opet jednu pesmu. Ta nam je pesma i dala neposredan i naročiti рохоа да боvorimo o njemu, Potvrdjujući mišljenje, i zaokrugljujući sliku koju smo imali, ona nam ujedno pruža priliku da iskažemo jasnije jednu misao koja nas muči u poslednje vreme, i za koju držimo da je treba kazati,

U današnjoj krizi naše inteligencije — osobito srbijanske, od koje se najviše iščekivalo, i koja je trebala da vodi —, kad nas počinje obuzimati hladan strah da će naši kaputaši (»ćifte«, kako bi rekao Rakić) upropastiti ono čemu je srbijanski seljak najviše doprineo da se ostvari, Rakić nam je dobrodošao kao pojava, kao utešna pojava, Snabdeven svima osobinama rase, specijalno jednom lokalnom ljubavlju kojoj daje izraza na dirljiv način, u njemu vidimo dokaz da je ova kriza tek prolazna, — da će današnji i idući naraštaji naše inteligencije, kad prebole ratne i poratne bolesti, i kad se snadju opet u prilikama, moći da razviju „u sebi potpunije-osećanje dužnosti, koje uspostavlja ravnotežu i suzbija negativne tendencije urodjenih osobina, — Rakićeva pesma — »Večiti putnik« — komad je ispovesti čoveka sa srpskom dušom a engleskom kulturom {ako tim imenom označimo srazmerno najvišu današnju kulturu u svetu); čoveka koji oseća svom silinom u sebi atavističke nagone sredine iz koje je ponikao, i ume da ih razlikuje bolje nego drugi, ali u kome oni ne mogu više da pololebaju ili dovedu u iskušenje svest o dužnosti, Kao što je ostao osam godina na Kosovu, pre rata, vezan nečim što Je držao svojom svetom dužnošću, tako je — izabravši jednom sebi za poziv diplomatsku službu — smatrao da treba da ide kud ga pošlju i za što ба pošlju, i kad mu se nije išlo, ili kad je išao samo roptajući, Šta je imao da traži Rakić, naprimer, u Kopenhagenu; i kako će sa sebe skinuti odgovornost zato oni koji su ga slali onamo, — osim tim što ne osećaju uopšte odgovornosti zato? Ali šta to mari, za Rakića, — kad or zna jedno: dase dužnost ima vršiti; a dužnost je ono na

127