Nova Evropa

он значи бледу утеху с мало, сасвим мало смисла, и с тако много таштине да крај ње готово ишчезава, све остало. Та је таштина несвесна, честопут невидљива, готово увек (без индивидуалне кривње — задњи остатак времена што пролази. Кроз векове и векове узтајали су људе с прикритом или отвореном мишљу, да је само онај рад човека достојан којим се не мажу руке. И кроз векове и векове, јурила је маса амбицијовних људи у канцеларије, У уреде, у школе, без љубави за посао, без жеље за, стварањем, с том једином мишљу — да буду нешто више од других. Али је дошло време које руши поредак ствари, дошло је нагло и неочекивано, и цела та маса види сад своју голотињу, види страхоту свота положаја, види и збуњена пита узалуд: А како то..%

Имаде рад продуктиван и рад непродуктиван, рад са срцем, душом, и рад без воље, по налогу; рад који вреди сам по себи, и рад који служи тек за одржање некога, система; рад који је компонента у свеопћем напредовању човечанства, и рад који је тек за крух, за одело, тегобна потреба живота. Свака друга процена, рада удешена је према, одређеној сврси која значи застрањивање од главнога, која значи свесно или несвесно прикривање истине. И процена рада духом потпада под ове опће критерије рада. Чему уздизати на неки виши пиједестал понајвећи део бирократских посала, кад за те послове не треба много знања, ни много мисли, кад већину тих послова, спретније врше извежбани писари и ди-

Јурнисти неголи свршени правнициг Чему тражити нарочити, _ лепши назив за рад човека чија глава може бити непрегледно складиште знања сваке врсте, но чији је свагдањи посао пусто пребирање по различитим претинцима тога, складишта, механично, хладно, мртвог Чему, опћено, постављати опреку између пребирања и слатања аката по уредима, регистратурама, архивима, између механичког понављања граматичких правила, статистичког малеријала, историјских догађаја у нормалкама, у гимназијама, на, универзитетима, — и између слатања камена, опека, бетона, у тунелима, на грађевинама, на насипимаг У погледу потрошка, венергије, у погледу суделовања, срца, ума — и један је и други посао једнако важан и једнако неважан, а у погледу користи — железнице остају, тунели остају, куће остају, док од папира с временом остаје тек загушљива прашина, а. од највећег дела. механички стеченог школског знања једино тугаљива успомена на мртви баласт којим си је човек у младости морао пунити главу. Данашњи положај већине »радника, духом« само је логичка, иако несвесна, последица, ове процене.

Несразмерно велики део бирократских посала нема апсолутно никакве вредности сам за, се, нема никакве засебне сврхе, не би уопће могао постојати у другачијем уређењу живота. Страховити формализам нашега времена, који својом тежином спутава човека на свакоме кораку, који га сапиње, који му отимље дах, тај је формализам, да се може одржати, уродио безбројем узгредних звања уз која су прионули они што иначе не воле радити самостално, којима је сва животна сврха у томе, да томе тешкоме,

333