Nova Evropa

„Радници духом“.

У рушењу старих вредности, назив радника духом само је епитет што си га дају они који иначе ништа немају, — последња. копрена, коју, у инстинктивној обрани, мећу себи на очи људи којима би се иначе у свој натоти показао њихов прави положај: запуштеност, беда, немаштина, презир оних који имају све, неповерење оних који себи својом физичком снатом хоће да извојују часније место у друштву. У упорној, отвореној и подземној борби између капитала и рада, »радници духом« остају у средини, између чекића и наковња, подносећи ударце с једне и с друге стране, забезекнути, неми, без оријентације, окрећући се сад на ову сад на ону страну, пуштајући да их вртлог догађаја вуче сам напред, очекујући резигнирано, фаталистички, у свеопћем слому, било спас било конац.

Надлештва су пуна људи који пишу: уреди, министарства, канцеларије дају посла тисућама чиновника — ојађених, незадовољних, мрких; у школама, друге легије понављају дан на дан, сат на сат, вечно исту песму о коњунктивима, елементима, сину“ сима — песму монотону и тужну, којој више не знаду ни циља ни смисла. И свакога првога у месецу чека с књижицама, платним арцима итд. цела непрегледна војска, намртођених, уозбиљених, осиромашелих људи, да приме сићушни део од онота што држава. као с последњим силама сабире од незнатних пореза, несталних царина, и других дажбина и такса. Сваки четврти, пети месец, једва дишући под теретом издатака, напиње држава дах да смогне какав »изванредни додатак«, који је велик по својој суми, но од којега. појединац добива тако мало да тај додатак делује као ћушка, као поруга, као увреда. И свакипут се ствара нов набор на челу, и свакипут глава поникне више к земљи, и свакипут је једна. илузија мање — тек остаје, као задњи остатак из изгубљена боја, стални епитет »радника духом«, тужни и грки понос — »ипак смо нешто више од осталих«. И ништа више.

Југославија са својим издацима, који су тако несразмерно ве-

"дики према примицима, и својим финансијама, наличи колима,

која иду по беспућу — тешка, расклимана, са. слабим осовинама, без правога циља, на срећу, с веројатном могућношћу да на свакоме кораку запну, непомична, беспокретна, сломљена. О њима би онда запела, једнога првога у месецу, цела та каотична, гладна, излизана војска, сатрвена, убита, беспомоћна. И с њима би нестало можда заувек и те илузије која у понајвише случајева само пречи видик у битност ствари, и која је у понајвише случајева. само безначајна реч за којом нема ничег реалног.

Што значи управо тај епитет »радници духом«, у доба кад са циничким, сувереним посмехом пролазе крај нас у аутомобилима. људи који ништа не раде и ништа не вреде, и кад по баровима троше зеленаши у једно вече толико колико износи цела месечна плата. седих доктора — У понајвише случајева, — како рекосмо,

332