Nova Evropa
Nova Moropa
Knjiga IH, Broj i.i2. 21. avgusta, 1921
та ма
Предговор једном југословенскомреализму.
Прво, непосредно, обично схватање југословенства раздељено је данас на три имена, на три прошлости, на три неједнаке, несразмерне, неправилне количине. Идући унатраг, без прекида, кракови св све више растављају, разилазе, губе. Основна грешка у томе је, да се за стање сад узима стање од пре, на њему се, управо, и поставља гледиште, и ту је висина и врх тачке. Будући да је ова тачка удаљена од онога где се у ствари данас налазимо, то се, крај све пријатности романтике, нити види оно што треба да се види, нити може да се правилно оцени. Насупрот томе југословенски реализам гледа право испред себе и око себе, одакле почиње, па нетолерантан према свакој нелогичности, са заданим јединством Југословена, заданим и створеним борбом, трудом, и жртвама, живи одмах својим сопственим животом збиље, у којем су дани године а сати дани, и где је одлучно и једино потребно разматрање о томе што данас јесте, и како данас јесте, без обзира, на оно што је и како је пре било.
Разлот напијоналне романтике кулминује у познатој тврдњи, да је свака култура била нацијонална, да. друге културе нема. Па, се прошлости и мале количине племенске огрћу у многобојан плашт, и традиција се просто назива културом. То је, донекле, природно, и без напијонализма, онако како је узтајан или гањан раније, нема ни југословенства. Охватити оно што је било, то јесте битно. Али се притоме не сме заборавити да, је случај надије, и надијоналне културе, тек један начин цветања и напредовања човечанства, Човечанство је целина, па се само преко делова показује, обелодаЊује. Осим тога, не цветају нације вечно, него само једанпут, и сасвим је на своме месту поређење живота нације са животом лаве: усијана и ватрена, прска она у почетку до неба, а свршује укоченим, мртвим, расутим камењем. Без човечанских мерила не може се одредити вредност ниједне културе. Култура је оно што иде, а надије стоје. Џа, зато нема, бољих и горих, лешших и мање лепих нација. Све су то само форме, и оне су шупље и празне ако у њима не заклија и не крене оно што је опште, човечанско.
Културе немају наслова, па је жалосно и уско када се испред једног заиста великог дела стави нацијоналан атрибут. Шта то треба да значи“ Ако је вредност ту, ако је права, тиме је речено
1