Nova Evropa

тлавно. У кретању напред, пролазне станице су само средства, а дужност је ићи даље, нечем вишем, лепшем, и бољем од себе. Традиција, предање, прошлост, имају да се изнесу на, обичну светлост, и да се обележе правим именом.

Један здрав реализам рачуна, и мора да рачуна, са постојећим стањем. Па и југословенски реализам узима у оцену у првом реду вредности физичке, интелектуалне, и моралне, онаке какове јесу, како данас постоје, како вреде. А вреди само оно што је човечанско, што је опште. Не може се традиција цела узимати на мерење. Ако једна маса, по свом моментаном расположењу, неће да. – се одрече традиције, и као паразит живота једе личности и идеје прадедова, онда то значи да је она опијена њоме, па је прека. потреба, да. се унесу опћа, мерила, и традиције прераде, разврстају, удесе, одаберу. Ни у ком случају не може ни ољуштена традиција. бити новим зрном живота. Она остаје тек једним делићем.

Говорећи само уопште, мећемо на вагу с једне стране вредности данашње, способности и моћи данашње, а с друге стране имагинарне количине нечега како је негда било. Зар треба. претеране увиђавности да се прорекне резултат; Најпосле, проста је истина, и то, да и крај најбољих традиција могу нације да труну и да се распадају у прах. Пред нама је дакле један посао — то је наш живот, наше данашње југословенство. Да се створи дело, имамо да учинимо покушај. Радиност и рад су у овом случају исто! На што да се ослонимог Традиција само дражи и напреже, али снате нема; снагу можемо црпсти једино из онога што јесте.

Није, међутим, абнормално и нездраво волети, например, лепоту традиције. Али нема ни нацијоналне врлине нити надијоналне мане а да се оне у култури не објаве и не обелодане. Једина. култура ништа, не заборавља, јер свака прошлост говори кров нас. Али је истина и то да сеиз прошлости судара и бије увек двоје: себично, пролавно „ивдељено, мало и ситно, са оним заједничким, великим, опћим. И човечанство има своју традицију. Мртви нам говоре оба, језика, и људски, и животињски. Па ако нам предстоје труд и бол на једној страни, и радост на другој, онда је то подједнако обавезно. Без бојавни од глупака и шарлатана, исповедамо искрено да не разумемо становиште, да је поштеније варати него рећи истину. Јутословенство није одмарање у доколици, нешто што се ради кад се нема пречег посла. У време када су многи пали, Југословени су данас једино они који су се дигли или се дижу, и који имају да и друге дижу.

Зашто сте сада Југословени — може запитати неко —, а пре или увек нисте то билиг Ми смо Југословенима постали. Двоје је, дакле, у томе: постајање југословенства, и факат да Југословена већ има. Одатле проистиче наше начелно стајалиште. Одатле смо еволуцијонисти и реалисте. Одатле, напокон, наш лични случај има тенералну вредност.

Југословена има засад још мало, по отворену говору и раду. Далеко одмакли од онога што нам је још пре неколико година било