Nova Evropa

и у својој борби може да се ослони само на државу и на, њен реформистички рад у погледу социјалног препорађања друштва. Они вјерују у неку надособну, вишу мисију државе, која he друштво преобразити у смислу великих принципа праведности и једнакости. — Разумљиво је што огромна, већина, немачких социјалиста. није тада пристала уз ово одвише опортунистичко и позитивно становиште Ласалово и Родбертусово, будући да је ондашња држава била државом Бизмаркових жандара, и војника, у којој је владао такозвани »зостаНфепбезех«.

Маркс и Енгелс — учитељи модерног научног социјаливма — заузимају према држави потпуно друго становиште, које је досљедно цјелокупној њиховој економској и филозофској концепцији. Полазећи од историјског материјализма, као од полазне тачке за цијели друштвени развој, виде они постанак државе у економским мотивима, који кад једном престану, — кад друштво буде изграђено на темељима научног социјализма —, нестаће и државе, бар у данашњој њезиној форми. Приватно власништво је примарни узрок, иза њега слиједи подела рада, а иза ње равдиоба друштва на класе, — они су створили данашњу државу. Друштво које је раздијељено на класе, чији су интереси разнородни и опречни, силом прилика гурнуто је у непрестану међусобну борбу, и зато је потребна нека виша власт која, привидно стојећи над класама (док је у ствари само заштитницом једне класе, која у својим рукама има цијелу власт, — прије феудална аристокрација, а данас капиталистичка буржоазија), ублажује ту борбу и своди ју на економско поље. Маркс се овој борби класа ни најмање не противи, јер у њој види историјску нужду, кров коју пролази развој друштва на путу ка побједи пролетеријата, к завођењу социјализма, који бе докинути класе и класну државу. Ово негативно становиште Маркса према држави било је потпуно разумљиво, кад се узму у обзир типови државе какови су били у његово вријеме, а поготово његова ужа домовина, Њемачка, полуфеудална држава с привилегисаном племићском аристокрацијом и с конзервативном управом (т. зв. »201роб К«-ом) индустријског и аграрног капитализма. Маркс је, међЂутим, већ онда имао друге назоре о некојим за оно вријеме демократскијим државама (Енглеској, Холандији), и те би назоре поуздано још више данас коритирао према некојим већ прилично и политички и господарски демократизованим државама.

Јасно је, да се ово негативно становиште социјалистичке теорије, под утицајем економског и политичког развоја, догађаја, поготсво иза свјетског рата, није могло и у социјалистичкој пракси (т. ј. у социјалистичком стручном и политичком покрету) одржатн, већ се је морало мијењати. И оно се је одиста мијењало у пракси, иако притоме социјалистички покрет није ни најмање одустао од теоретски истакнутог становишта према буржоаској · дрскави. Он се бори, и он ће се и даље борити проти данашњој форми државе, која је органом власти, силе, и принуде, и то у рукама једне класе, капиталистичке. Али та је борба утолико

26