Nova Evropa

Католичка, је црква, у својој суштини, једна видљива. организација свих људи, којој год раси или политичком организму они припадали, под формом духовних интереса. Она, је једна најстрожа, централна власт, усавршена вековним исправцима. Из те своје природе, прквена удружења и њезини управни органи прпу и дужност и право да, немају ништа заједничкога, са државама с којима. се налазе у директном дотицају. Тајна је римске цркве, да. тледа да. доведе у сагласност грађанску савест свакога, народа са. његовом католичком савешћу, а ако је у том спречавају, позива, своје вернике на отпор разним организацијама у име опасности за веру. И тада настају трзаји савести по правилима вековно усавршаване кодификације свих узакоњених душевних обавеза, које вуку за собом најстрожије казне.

Рекосмо, да, моћ папства, не може а, да нема утецаја и на, нашу вемљу. Вековни критерији Рима — на страну све илузије — уверавају нас, да. смо ми, стојећи на, међи Запада и Истока, увек били она, тачка, преко које се је вал римске политике пребацивао на Исток. Ми не улазимо овим у расправљање његове власти као чувара Христове науке, његова доктриналнот и дисциплинарног патримонија, али ми знамо да се црква у свом организму управља, као свако друго људско друштво, па као таково може да употребљава начине и средства штетна по једну или другу државну заједницу.

У борби двеју империја, Рима и Цариграда, источне и западне културе, вал тога надметања, сисао је и носио сок нашег народног живота, народне снаге, и народног јединства. Католички део нашета народа, заштићен од Запада и заштићавајући Запад, отуђио се је Истоку, словенској култури и заједници у коју смо били упућени по крви и месу, »сатпе еб озафђиз«, Тражило се, истина, од папства да допусти старословенски литургијски језик у дркви, да би се избегла латинизација која је продирала из непосредне близине, јер се је тиме хтело спасити своју нацијоналност, али кад нам се то није давало, или одузимало и крњило, нисмо ишли даље, постали смо нацијонално неутралисани. Добили смо ипак зато назив »апфешигаје сћизНапнан з«, којим смо се све доскора, тако наивно поносили, непокушавајући никад да проникнемо у суштину његову и заштићавајући њиме, у ствари, једино политичке интересе латинске расе. То све, уосталом, припада, већ давно историји. Нама, је, међутим, дотога да, темељећи своје доказе на чињеницама, покажемо да и данашња политика ватиканска, забија клинове у наше државно тело, и да је неправедна према нама; па се питамо зашто је то тако, кад знамо да ова држава има пет милијуна католика, да одржава, дипломатске односе с Ватиканом, да у њој католички верски интереси нису угрожени, јер 12. члан устава гласи: »Ујемчава се слобода, вере и савести. Усвојене вероисповести равноправне су пред законом, и могу свој верозакон јавно исповедати..... Усвојене и признате вере самостално уређују своје унутрашње верске послове, и управљају својим закладама и фондовима у границама закона... Усвојене и признате

101