Nova Evropa

ли се она увози из иностранства или је домаћег порекла. Али, ново развијени нацијонализам не гледа толико на интерес појединаца. колико на интерес целине, а овај захтева да. се све оно што се икако може да продуцира, фактично и подмирује код куће, те да се увоз из иноземства. сведе на минимум. И док су се раније дизали велики протести од стране конзумената приликом свакот повишења царине, данас се она примају прилично стојички, као нешто природно што се у интересу државне индустрије мора да поднесе.

Усвојивши, међутим, систем заштитне царине, проблем заштите индустрије није још решен. Ту разни интереси долазе у сукоб, па је веома тешко погодити прави пут и јаком царином заштитити домаћу продукцију у свим њеним фазама. Тако, например, творнице за прераду жељеза захтевају слободан увоз сирова жељеза, да би јефтиније дошле до потребних полуфабриката, док на другој страни. ливнице сирова жељеза. могу да успевају једино ако им се високом царином осигура бар домаће тржиште. Исто тако конфекцијона индустрија одела и рубља може да успева код нас ·_ ако јој се омогући јефтина, набавка текстилне робе из иноземства, док је, на другој страни, предувет за развитак наше текстилне индустрије, да се високом царином онемогући увоз стране робе. Тако видимо непрестане сукобе интересената из појединих фаза продукције. Уколико наша домаћа индустрија ради за домаћи консум, она заштићена, јаком царином може и да поднесе све терете; али тде она ради већином, или углавном, за, експорт, то се та индустрија, с обзиром на високе царине полуфабриката, налази у тешкој ситуацији. Да, се тому предусретне, морало би се — уколико је то технички проведиво — завести један систем по којему би се при извозу робе враћала. царина уплаћена за увезену сировину и полуфабрикате. Систем превелике заштите домаће индустрије крије у себи велику опасност, да би домаћа продукција, обезбеђена, од стране конкуренције, могла формирати картеле те установити монополске цене, и тако систем заштитне царине злоупотребити на штету конзумсната. То је особито опасно онде где једна индустрија, већ по својој организацији, тежи за концетрацијом. „ељезна, или текстилна, индустрија, например, могуће су данас само у виду великих предузећа где се читав систем продукције концентрише у једној руди. Што су предузећа већа по обиму а мања по броју, тим је лакше провести организацију у форме картела. Код ситне индустрије и обрта, где су радње раштркане широм читаве државе, немогуће је провести картелирање. Концентрацију и картелирање наше данашње индустрије подупире и чињеница, да је скоро цела наша индустрија, специјално поратна, под контролом наших банака. А банке, ако ни због чета, другота а оно у интересу рентабилитета, неће никада дозволити превелику концентрацију појединих предузећа.

Овако стоји ствар у принципу, а сад како је код нас у самој ствари.

155

|

|| ) | ||| |

|W | |