Nova Evropa

Атитацију су водили народни учитељи и такозвани трећи елеменат ортанивације земстава, а зачетник јој је била Аустрија, која је, одана пантерманским струјама свенемачке политике, узела, на. себе задатак да у Руској Украјини тера пропаганду за одцепљење од Русије, за проглашење самосталном државом, за. увођење егаотичног украјинског језика, (који је у народу био потпуно туђ) као државног језика, све ово у пуној сагласности са наведеним програмом Карла Јенша. Руске државне власти нису на време обратиле пажњу овоме покрету, који је, паметним мерама, могао бити ограничен још у самом почетку, него су ушле у борбу против њега тек онда када је он већ ухватио био дубоког корена у друштву, и кад је борба постала тешка. У самом народу, међутим, тај покрет нити је имао, нити има корена, — народ је према њему показивао потпуну равнодушност. »Ба Саизе Соптипе« наводи одломак из писма грофа. Тишкјевича архиепископу Шчептицком (писмо су нашле пољске власти у Лавову): »даклињем вас небом«, пише, 27. октобра, 1918, из Лозане, садашњи украјински посланик у Паризу, »пошљите овамо праве Украјинце из Кијева или Галиције, јер ћу иначе почети мислити да их можда више и нема... Прави Украјинци, где су они: Велика је несрећа рутенско-украјинске странке, што нема никаквог ослонца, у народној маси Јужне Русије, и што, исто тако, не би имала никаквог значаја ни у Источној Галицији, да нема подржавања, аустријског и немачког.« ·

Без сваке је сумње, по мом уверењу, да су и сепаратистичке тежње малоруског, и још других народности које живе у саставу руске државе, плод немачке шпијунаже. У јуну месецу 1906 или 1907 појавила. се у Бечу мапа будуће Европе, на којој су издељене, као засебне државе, Украјина, прибалтијске провинције, Пољска, Литва, и Северни Кавказ, и на Taj су начин пројекти Карла Јенша доведени и до графичког остварења. Бољшевички преврат је затим покавао још боље колико су све те припреме биле реалне и готове. И двострука политика Немачке у време хетманске авантуре Скоропадског — када су у исти мах шуровали и с Украјином и са Совјетском Русијом (а у ствари их бунили једну против друге), а подржавали претензије на државну самосталност и код Литванаца, Естона и Латиша —, такође је јасан доказ упорности и доследности немачке дипломатије да постигне истакнуту сврху: да Русију раздроби и зароби, и да је преобрати у колонију Германије.

Иста та политика, политика, последњих 35—40 година = пошто је кнез Бизмарк створио уједињену Немачку — била је истрајно и вешто провођена и према осталом Оловенству. Зато што је крепки и искрени савез Русије и Оловенства значио смрт немачким политичким намерама, и целој светској политици Немачке. "Треба се само сетити, како су сјајне руске победе у ратовима с Турском (1877—78 тодине) ужасно редуциране на Берлинском Конгресу, упливом председника, конгреса, кнеза. Бизмарка. Одискони словенске земље, Босна и Херцеговина, прешле су у руке Аустрије, створено је место сталне неотпорности у форми Источне Румелије, а границе између Орбије и Бугарске тако су повучене,

132