Nova Evropa

развоју, богатству, и лепоти језика. има. француска литература, и 6 њом француски дух,-у великој мери да захвале утицај што-су та. имали, и што га још увек имају, на европске народе. =

Енглески језик није играо те улоге као француски, јер се ради. свога састава из келтских, германских, и романских елемената и дијалеката — није могао развијати под онако повољним уветима. Још и сада није он тако и толико култивисан као француски; зато, пре свега, унаточ политичкој надмоћи Енглеске над Француском, није могао постићи да буде опћенито признат као дипломатски језик. Енглези сматрају језик искључиво средством за млзражавање, а не као нешто што заслужује и са друге стране, несамо са филолошке, нарочите љубави и неге. Енглески дух можемо најбоље протумачити из географског положаја земље, који је узроком ексклузивности ентлеског душевног живота, (— у том су се потледу Американци еманциповали —), па онда из историје целога народа, која је необично богата окрутним ратовима, и верским и напијоналним и династичним, услед чега се стварност борбе за, живот у развоју британске нације необично оштро истакла, То опажамо и сада, код ирског питања. Оно што разум ни у којем случају не може да даде, дао је Ентлезу његов историјски одгој, наиме веру у реалност. Разум, у својој суштини аналитичан, мора да дође до потпуног или бар делимичног двоумљења о реалности вањског света. Вера у реалност налази се у извесној мери у сваког човека који се сматра нормалним; ипак је интензивност тога. веровања, у појединаца, различита, и јавља се у знатној мери у онога који је ту реалност интензивно осетио. Што је историја учинила, код целог народа, то сада чини одгој код појединаца. Енглески увгој има сврху да човека учини способним за практичан живот, јачајући му пре свега вољу, а занемарујући оно опће и опширно знање које се нама чини нужним. Тај се одгој врши према старим традицијама, па је већ услед тога врло ауторитативан; школа дакле нема, задаће да одгаја научењаке, него карактере. Ту задаћу, а несамо телесно јачање, имаде и спорт. Али главна је брига енглеског узгоја, да накалами и утврди у младим душама осећај дужности. Практично вршење овог осећаја, јесте и сва тајна огромних успеха британског народа. Познат је онај сигнал што га је пред битком код Трафалтара издао адмирал Нелсон својем бродовљу: »Ентлеска, очекује да ће сваки учинити своју дужност«. Апсолутна дужност, о којој се не дебатује али која се испуњује, основана, је код Енглеза, на трансценденталној вери. Енглески је народ дубоко религијозан, а нарочито су то његови највиђенији репрезентанти; спомињем само два примера из војничког живота: лорда Киченера, и недавно умрлог лорда адмиралитета Фишера. Као што је код Енглеза практичан живот основан на вери у реалност, тако му је потребна, трансцендентална вера за етички живот. Нигде ваљда нема толико вероких секата колико у Енглеској и Америци. А следбеницима, свих секата, заједнички је дубок верски осећај и практично извршивање њихових верских обреда и дужности. Из ове црте енглеског карак-

206