Nova Evropa

"kao duga u crnini, Nepoznata dama, sa »traurnim perjem« na šeširu i s prstenjem na uskoj ruci, pojavljuje se, neočekivano, u prozorima kavana, ulazi medju pijanice, prolazi, nema, kraj pesnika,,, Ko je sad opet ta žena, i šta je sad sa Blokom?

Pesnik Tolstoj je lepo objasnio, da su ove dame jedno, samo, Prebrasna je na nebo uzdignuti prizrak, a Mjeznahomha je s neba pala zvezda, I Blok je u to vreme pao, ali pao zato što je pala cela Rusija, Duša pesnikova je očajavala, I predavala se kvarežu, i pištala za starim svojim snima, Blok je pevao u isti mah: »Pijan sam davno, sve mi je ravno« , , . »A za tamnim velom (MWjeznahomkhe ), vidim čarobnu obalu i čarobnu daljinu«.,. »Teške tajne su mi poverene, nečija sreća mi je u ruke položena«,

A Rusija je bila tako strašno nesrećna. Opet je u njoj došao do reči lakej Smerdjakov, koji sigurno zna da nema Boga, i koji sprema krvava ubijstva, Preplašene duše su tražile religijoznu utehu i želele smrt, Blok sve više i više vidi u pobožnom filozofu-pesniku Salavjovu svoj princip, ljubavne svoje opsesije razrešava u ekstazama, a u duboko tužnoj ljubavnoj svesci Snežna Noć {1909}, čezne opet za Onom, moli je da u čas kada »ječe ždralovi, i u mećavi tonu brodovi«, dodje po njega pod belom maskom smrti,

U takvom smislu ljubavi, ljubavi ka ženstvenosti koja je večnost, mudrost, blaženstvo, simbol i istovetnost religije, pisao je Blok, sem mavedenog, još i lirsku dramt Balagančib {vašarski komedijaš), Me'očebivanu Radost, pa još i u 1920, posle svih strahota, svoje Sedo Jafro, jutro, posle ljubavi, kada pesnik ne poznaje više ni oči ni glas svoje sreće, i mesto ruke ljubi samo prstenje.

Sa jednim od najlepših svojih dela, Noćni Časovi, Blok ostavlja, bar više manje, romantičnu simboliku, Stih njegov postaje snažan, simboli odaju dolazak bure i strahote, ljubav mu je isključivo strast za otadžbinu, svest njegova je u obema stihijama Rusije, i u bednom, tamnom, besmislenom buntu sekire, i u andjeoskoj težnji ka novom životu svečovečanstva, Tako ispraća pesnik svoju, i bogohulnu i bogonosnu, Rusiju u veliki rat, u veliku nesreću njenu...

Za vreme vojevanja i sloma, živeo je Blok na frontu, i s vojnicima; a ostao je u rodnoj zemlji i pod sovjetskom vladom.

— Šta je sad sa poetom Prebrasne Dame? — pitali su opet ljudi. Pitali su, a mogli su i bez pitanja znati da će Blok najlepšu poemu гуоба бетаја 1 зуоба stradanja ispevati krvavoj svojoj Mjeznahomhi. U jesen 1917 napisana je oveća pesma Dvanaest. To je, vrlo kratko rečeno, marš celog kaosa ruskog prevrata, oličena u dvanaest razbojnika, predvodjenih bezumnim Pećkom sa nožem, pred kojima korača, »u mećavi nevidljiv, od kuršuma nepovredljiv — okićen vencem belih ruža, i sa crvenom zastavom u ruci — Isus Hristos,,,« Sa | Hristom se završuje poema, A pre toga ima u njoj mnogo poroka i zločina; ima reč: da je buržuj gladan pas, reč: da je stari svet šugavi pas bez g6se, sa podvijenim repom ,., Digao se strahovit šum srdžbe i žalosti: Blok je boljševički pesnik, Dvanaest je gdloritfikacija današnjeg ruskog režima! e

237.