Nova Evropa

Књижевни преглед. O engleskoj i američkoj modernoj lirici.

(Друго писмо.) Француски утнцај. Енглеска према Америци.

Прошли век дао је Француској једну од најплоднијих песничких епоха. Два последња француска романтичара, Готије и Бодлер, јесу у исти мах и зачетници два, значајна правца што су дошли за, романтизмом. Готије је био учитељ парнасоваца, за које је поезија била само једна слеђена и блистава слика, лепа форма, н звучна реч. Песник је требао да се што више лично апстрахује од предмета који има пред собом, и да се задржи само на спољној анализи и сугестији. Код оних других, симболиста, са Верлеком и Малармеом на челу, поезија је била једно бескрајно модултрање свога ја. Тражило се дубље ни префињеније осећање ствари. Уносило се и превише индивидуалног, и постала је мода неволети живот. Кроз живот се ишло »као да, се иза. сваког угла. очекује самоубиство«, како то рече један историчар тога доба. Све је било само један сан, и реалност је била проклета.

Цела друта половина деветнајстог века испуњена је борбом између те две струје. Индивидуалитети су се на обе стране тако једнострано развијали, да, донста није било диспозиције за узајамно разумевање. По самом квалитету своје психе, своје песничке душе, по свом уметничком темпераменту, симболисте су остали удаљени од пштире публике, док су парнасовци побеђивали н клеветали своје противнике. i

Онда, када је дошла друга генерација симболиста. — са Саменом, Реми де Гурмоном, Анри де Рењијером, писцима што су, у ствари, дали само потпунији н завршенији облик идејама и стилу свога. великог учитеља Малармеа, — у Белгији отпочиње да пева, скоро сасвим независно од тадашњих школа, Верхарен. Велик, усамљен, омео, он долави као какав снажан рушилац застарелих система H преупотребљаваних израза. Против њега је одмах сав свет. Док се ускоро за њим, иако независно од њега, појављује у Индији један сиромашни уредник провинцијалних листића, Р. Киплинг, који доноси са собом скоро нсту основну идеју 0 новом духу, новом човеку, и новом стилу, коју је Верхарен поставио.

Нако је Верхарен био по свом снажном духу и материјаливму, по свом грубом и реалном схватању живота, и по својој филозофији, далеко од утанчаних, месечинастих, пре-спиритуалних симболиста, свога доба, он ипак, по својој песничкој форми, по борби за. што јачом индивидуалном експресијом, по својој слободи у избору материјала и концепцији, може да се уврсти међу симболисте. Само име симболизам, које у ствари никад још није било сасвим дефинисано, почиње најзад, пред крај деветнајстог века, да важи за млађе генерације углавном као право на слободан лични изражај. Симболистом је почео да се назива сваки онај који

406