Nova Evropa

— Još babo! Cele će fi noći pevati. ! dok mene doma ne bude, a deca budu spavala, fi nećeš biti tužna čehajući na me. Slušaćeš biglisanje njeno, i čežnja te neće nikada oduodifi iz ovoga foploga gnezda, gde su muž tvoj i deca tvoja. Zar ne, divlja tičice moja?

Pev beše ufihnuo, ali ja sam ga čula, i još dugo i dugo ležala sam otvorenih očiju. Kraj mene ростразе оп и зрокојпи зпи.

ж

Nas smo tri blečale na brznu sred sobe i promatrale ticu, hoja je zaplašeno lepršala Phrlethom, i udarala glavom o zeleno suhno hojim behu prebrivene šiphe. On stajaše nad nama, i čebaše s radosnim smešhom na licu. ;

Moja mala, crna lastavica pružila je ruhu hroz vratašca i dohvafila je. Prinela je b licu i ustima, šapćući joj: neboj se, mi fi nećemo ništa. Mi febe volimo. Ti mala, slatka fičice ...

— A čemu je ovo zeleno suPno, fata? — pitaše bela lastavica.

— Ра se ne izrani, ako bi udarila glavom o šiphu.

— Zar ona nije ista, bao one žute fice? One nihad ne udaraju glavom. One se veselo njišu na holutima.

— Ovo je divlja tica — rekoh ja.

___Tata! Tata! Ona nema očiju! Gledaj! — vihnu crna lastavica.

— Ona je slepa — reče on mirno. ;

— Pa zar će hteti pevati, bad je slepa? — upita bela lastavica.

_— Dabome. Zato će baš pevati. Da nije slepa ne bi pevala.

— A zar su sve zebe slepe?

— Sve, boje živu u Prleci i pevaju ljudima.

— Pa bako ljudi ulove baš one hoje su slepe?

— One nisu slepe bad ih ulove. Teh posle im ispale oči.

Niz lica crne lastavice Pblizile su brupne suze. Ona je pritiskalo ličicu na usne i šaptala: Sirotice... Neboj se. Biće ti dobro u nas! Mala, mala, slepa sirotice... o

On pogladi dete po bosi i nasmeja se blago. Tada shoči:

— о Н је2! Tabo si bleda! I rube su fi ledene. Ko da vas žene razume! Mislio sam da ća ti učiniti radost, a fi blediš, dršćeš, gubiš svest... Ja ne razumem .... Ne razumem...

Mrab. Ja propadam u nešto, hao u pahuljičaste perine, i propadam s njima sve dublje... dublje... Neho iz daleka горе: Мата! — a zatim mrah. Tišina. |

Mnogo dana taho, mnogo noći.

Kad se osvestim, otvorim oči i hoću da se dignem, spuštaju se sive Poprene na moje oči, valjaju se bregovi magle, u glavi mi se smuti, i ja opet Plonem na ležaj. |

“

Proživela sam nebu tešbu bolest i sad se oporavljam. Telo mi je oslabilo i noge me jedva nose. Magle ispred mojih očiju povuhoše se, feb su mi oči slabe i umorne i hapci mi se sami zablapaju. Po ceo dan ležim. Slušam cvrhut lastavica mojih, i osećam njihove žive

19