Nova Evropa

A ja sam promatrala fo хан5је 1зрипјепо зот тобист зтрагсата, ра та i one i deca njihova dodjoše hao stvari hoje su suve zajedno povezane nerazrešivim nitima. ; 5

Ja sam žalosna otfhaho sam videla dom sreće. I strah me hvata dok gledam lastavice moje, hako curhuću oho mene i shaču hao one Zute fičice u Prleci. A ja bih volela da ih vidim gde lete; volela bih, da smeh njihov ozvanja na dalePho i široko, a ne da se muklo odbija o zidove i zaplašeno lufa po ouom fesnom prostoru. Mene hvata sfrah šfo se rodiše u dolini, i šfo ih možda nibada neće čežnja poneti daleho izvan ovih zidova.

Ja sam nesrećna ofbaho sam videla dom sreće. Mnogo je fakovih domova i suvi su isti. Zidovi njini gufaju suze i uzdahe, čežnje i nade. O, holiho su ih već progutali! I nibada nibo neće pitali, neće znati zato.

Ja sam bolesna otbaho sam videla dom sreće. Oštrim pandžama razdire čežnja felo moje. Za dugih, besanih noći, dob čekam muža, prislušbujući njegovim horacima, bežim u baštu, i moja duša vapije za Suncem i Slobodom. A stotinu slepih obana bulji u mene, iza hojih spavaju žive sluari: fice u Pavezu, srećne ženhe i mužjaci.

Nema je noć. Ruže mirišu opojno. Pružam ruke visoho u vis, i čifavo je moje felo bao jedna napeta struna. Svaha čestica moga tela je nafegnufa žica, boja zabruji i na najnežniji dodir. Mesečina celuje vršbe mojih prstiju, i cedi se btoz njih u mene. Mlečne niti padaju po meni, a čežnja dira strune moje duše u ovoj opojnoj noći. Bezbroj nežnih rubu miluje me. Zablopila som oči, i ruhu pruženih u visinu, pritajena daha prisluškujem nečemu.

Sfrune su moje duše napete do FPrajnosti.

12 једпова Praja bašte čuje se tiho biglisanje šumshe tice, sestre moje iz Slobode. Kao u snu polazim za tim zvubovima za Војта је išla sreća. Naslonila sam lice na šiphe željezne ograde, hoja mi preči dalji put, i shlopljenih vedja slušam pesmu Čežnje, Ljubavi, i Slobode.

A noć je meba, bela, i sveta. Ja sam živela ...

— Čuješ li? — šapnula sam mužu. hoji je pružio ruhe zamnom. — Čuješ li? To je sestra moja došla. Kako li je samo zalutala ovamo пи dolina? Miruj! Slušaj!...

A muž moj beše se vratio iz vesela društva, široke volje, pa me uze na Trube:

— Ajde u buću. Kasno je. Rosa pada. Prehladićeš se.

— Slušaj, ah slušaj!...

— Ma to nije ništa. Zeba! Sutra ću ti je doneti, ako fi se taho mili.

Pogledah ga sumnjajući, |

— Me veruješ? Zar ima želje koju ti ne bih ispunio? Moći ćeš je vazda imati uzase.

— Kako? U havezu?

— Pa dabome, ludice moja. A babo bi van u kavezu?!

— 1 pevaće? |