Nova Evropa

Књижевни преглед.

Критика европске културе код руских мислилаца. | o i |

XepueH.

А. И. Херцен је савременик Гогоља и славјанофила, али је по духовном складу своме потпуно различита појава. Романтик као и они, и преживевши у младости фазу религијозности, он је одједаред, и то рано, пошао за идеалима Запада, и предао им се свом потпуношћу и свом страсношћу своје природе. Васпитан на темељима француске литературе (премда је и он у своје време учествовао у тада типичном култу Шилера), Херцен се брзо упознао са Сен-Оимоном, и то познанство је у социјална и политичка, маштања Херценова унело одлучну једну опредељеност. У једном од првих својих дела, Херцен овако црта тај перијод живота: »Нисам у стању дати израза усхићености тога, времена. „Кивот се размотавао пред нама тријумфалан и величанствен. Јавно смо се заклињали да ћемо и егзистенције своје жртвовати за добро човечанства« Из биографије Херценове се сазнаје, да се он одиста, (кад му је било шеснаест година) заједно са својим другом Огарјовим заклео на. Воробјовским Горама, у Москви, да ће живот посветити борби против деспотизма.

Вера Херценова била је вера у човека и човечанство, у прогрес и у безусловно клањање слободи. Он није делио руске задатке од задатака Западне Европе; без космополитизма, са. топлом и дубоком љубављу за отаџбину, љубио је у исто време и Запад. колевку слободе. У борби противу деспотизма, којој је заиста ::0светио цео свој живот, јако га је привлачио Запад: хтело му се уздахнути пуним грудма, и удисати ваздух потпуне слободе — чега је тако мало било у Русији Николаја 1 — али је увек сматрао да Запад и Русија имају ошните задатке. Кренути рад свој у Русији онога, времена, Херцен, наравно, није могао. Преселио се дакле на. Запад, и тамо је делао и у корист Запада, суделујући у његовој борби, а тим делом је у исти мах служио и ослобођењу Русије.

Херцен се тек године 1847, када му је било већ 35 година, докопао могућности да отпутује из Русије у иностранство, одакле се никада више није вратио. Први његови утисци тамо били су тешки. Херцен је одма осетио да, при свем свом спољашњем успеху, западна култура стоји још бескрајно далеко иза онога у што је он веровао, те што је мислио и наћи у иностранству. Фебруара. 1848 букнула је револуција у Француској, и била је проглашена република. Херцен, у то време у Италији, пожурио је да се што пре врати у Париз. Али, све што је видео, у чему је био и учесник, утицало је на њега тако да га је несамо узнемирило и потресло, него му је суноврат окренуло цео његов дотадањи поглед на свет. »Отвари за које сам мислио да никада, ни у часу жестоке

166