Nova Evropa

___АБењ Совјет зе! пиеђје епбезкћ КмеКега, — govorio je u Berlinu (4, XIL 1921), da ljudi jedu samlevene papke krepalih onja, i tu neku smolavu smesu mešaju sa korom. od drveta. Po selima, od 40 obitelji izumrlo je deset obitelji poprečno, U jednome selu , 45 vrsta istočno od Busuluka, smrtni slučajevi stajali su zvanično ovako: septembar 150, oktobar 100, novembar 1500, a u decembru se ovaj broj popeo na 30001 – _ = Jedan telegram iz Moskve, koji čitamo u jednom od hajuglednijih českih listova, u »Času«, od 7, L, glasi: »Po poslednjem statističkom iskazu, bilo je u samarskoj guberniji 2,800.000 osoba, od ovih je irpelo glad 1,900,000. — Od katastrofe poštedjeno je samo 9%. Iz svih krajeva биђегтије бији se strašni vapaji, broj osoba što boluju od gladi sve se većma umnožava, U kirgiškoj republici gladuje 1,000.000 osoba. Dosada učestvuje u akciji za pomoć na 45.000 osoba,« =

.

To su sve lakta, i samo precizno uporedjujući ta nama sad već svima dovoljno poznata fakta, mi možemo da si pokušamo zamisliti, što mora da znači onaj ruski vakuum, koji leži nad golim stepama u kome nema ničega nedo samo minus fridesetipet celzija i minus četrdeset celzija, i bolesni ljudski organizmi, koji trnu jedan za dručim kao proste lojanice. Ка U raznim uzbudljivim peripetijama od četrnajste naovamo, svi smo mi doživeli toliko toga, da su naši živci mnogo izgubili od svog devičanstva, ili, kako se to veli: otuneli su! Ali u svemu tome što mi danas doživljujemo, ima neka pakleno strahotna gradacija, koja se još uvek stalno penje, lako mi i nismo nadareni talentom jednoga Goje da gledamo stvari tako vidovito, da osetimo svu Бтоzotu rata i gladi kao jedan Callot ili jedan Rethel u svojim »T o t ć nkan z«-ma, mi ipak treba da nastojimo da si predočimo onaj pakleni »Totentanz« što ga danas plešu tamo iznad Volge. U sami čas dok mi čitamo gornje vesti i izveštaje, tridesetisedam milijona umire u Rusiji od gladi, __ o а “ ~

Što znači to, da tridesetisedam milijona ljudi gladuje? — To je jedna obična konstatacija, rečenica koja imade svoj subjekti svoj predikat i na oko izgleda kao sve obične konstatacije. Ali kad bismo si mi doista hteli predstaviti taj subjekt i taj predikat u realnim njihovim dimenzijama, doista, tu nema druge reči, mi bismo morali da padnemo nice pred tim faktom, Taj bi nas fakat prosto zgazio. Jer, zašto nam se zgrči utroba, kada nam neko pokaže komad sijerka, i veli da taj sijerak jedu ljudi? Zašto si mi” prekrijemo oči rukom i potrčimo niz ulica u groznici, ako je gde. tramvaj pregazio jednog psa? Zašto se mi u jutro, kod kave, kad čitamo o kakoj nesreći, — da si je neko slomio ruku ili nogu, irgnemo, i telom nam prodju žmarci? Jedna polomljena kost! Jedan zgaženi pas! Jedna nesreća železnička! A što su sve železničke nešreće, zbrojene u {ednu cifru, sve železničke katastrofe uzete ujedno, od prvoga dana kada su položene prve šine a do danas, štoje to sve spram tridesetisedam milijona umirućih ljudi na Volgi? Ništa! Sasvim ništa! Sitnica! Epizoda! RO OL IJ ia

135