Nova Evropa

a svršava se »Onjegin« u drugom perijodu, kada je Puškin već našao bio sebi ideale u rodnoj zemlji, privezao se za njih i zavoleo ih ·svojom toplom i pronikljivom dušom, Govori se da je u prvom perijodu svoga rada Puškin podražavao evropskim pesnicima, Parniju (E. de Parny), Šenijeu (A. Chćnier) i još drugima, a naročito Bajronu., a, van sumnje je da su evropski pesnici imali velikog uticaja na razvitak Puškinova genija, pa su čak nastavili da uplivišu na njega kroz sav njegov život, Ali zato ipak ni najranije pesme Puškinove nisu čisto podražavanje, — i u njima se već isticala neobična samostalnost Puškinova genija ... U tipu Ale ka, heroju poeme »Cigani«, iskazana je već silna i duboka, čisto ruska misao, izražena, zatim, s potpunom harmonijom, u »Onje gin u«, gde se javlja takoreći isti onaj Ale ko, ali ne više u fantastičnu nego u opipljivo realnu obliku, Puškin je već u Aleku pronašao, i genijalno zabeležio, onog nesrećnog skitalicu rodne zemlje, onog istorijskog ruskog skitalicu koji se istorijski neizbežno javio u našem od naroda otkinutom društvu, Pronašao ga je, naravno, nesamo iz Bajrona, Tip je taj istiniti, bez pogreške shvaćeni, stalno, ili bar za dugo, u našoj, ruskoj zemlji naseljeni tip, Ti beskućni ruski skitači i do danas još nastavljaju svoje skitanje, i, kako izgleda, još zadugo neće iščeznuti., A ako u današnje vreme više ne idu u ciganske logore, da tamo, u divljem, čudnom načinu života cigana traže svoje svetske ideale, i u krilu prirode traže odmor od zamršena i ružna života našeg inteligentnog društva — svejedno, oni danas udaraju u socijalizam {koga još nije bilo u Alekovo vreme), idu takodje s novom verom na rad na drugu njivu, uvereni, kao i Aleko, da će fantastičnim radom svojim postići ciljeve, i sreću, i to nesamo za sebe nego i za ceo svel, Jer, ruskom je slitnici, da bi se smirio, potrebna baš svesvetska sreća; jeftinije se on ne smiruje, bar dok je stvar još u teoriji, To je dakle sve jedan isti ruski čovek, samo iz raznih epoha, a rodjen u početku drugog stoleća posle velike Petrove reforme, i u našem inteligeninom društvu koje živi otkinuto od naroda, od narodne snage, Baš zbog te otkinutosti nas skitalaštvo čeka sve bez razlike, i sve dotle dok ne izadjemo na stazu spasavajućeg, smirenog opštenja s narođom, Ili, ako nas baš i ne čeka sve, dosta je i sa onim »iz-. branima«, dosta je deseti deo onih koje je dohvatio nemir, pa da i ostala ogromna većina zbog njih ne dodje do spokojstva, Alek o, naravno, još ne ume pravilno da iskaže svoju tuču; kod njega je sve još nedovoljno konkretno; čežnja neka za prirodom, tužba na svetsko društvo, dalekosvetske želje, plač usled neke, negda, i od nekoga izgubljene istine koju on, Alek o, nikako ne može da nadje, Tu ima malo Žan Žak Rusoa, U čemu je ta istina, gde i krozašta bi se ona mogla pokazati, kada je izgubljena — to, naravno, Ale ko ni sam ne ume reći, ali strada iskreno, Fantastični i nestrpljivi čovek očekuje spasenje prvenstveno od spoljašnjih pojava; tako i mora da bude: »istina je negde van njega, možda u nekoj drugoj zemlji, u jednoj: od evropskih zemalja sa njihovom čvrstom istorijskom zgradom, sa: njihovim odredjenim društvenim i gradjanskim životom«,

306