Nova Evropa

i u najvišoj harmoniji duha, A čime umiriti duh, ako iza njega stoji nečasni, nemilostivi, nečovečanski postupak ? „,., Da li da beži zato što joj je u tome sreća? Ali kakva može bifi sreća koja je osnovana na tudjoj nesreći? .,, Predstavimo sebi, časom, da je nama poveren zadatak podići zgradu čovečje sudbine, sa poslednjom svrhom da usrećimo ljude i da im najzad damo mir i pokoj, I predstavimo sebi, da se, toga radi, pokazala neophodna potreba da izmučimo jedno . jedino ljudsko stvorenje, i to ne neko dostojanstveno biće nego, u izvesnom pogledu, možda i smešno biće, ne nekog Šekspira nego prosto nekog poštenog starca, muža mlade žene, u čiju ljubav on veruje slepo iako joj srce ne poznaje, i koja da je usrećila i umirila baš samo njega, samo tog starca trebalo bi osramoktiti, nasrnuti mu na čast, izmučiti ga, i na suzama njegovim onda podići onu zgradu! Da li bismo pristali biti arhitektom te zdrade pod tim uslovima ? To je pitanje, I možemo li i za trenutak dopustiti ideju, da bi i oni radi kojih se diže zgrada pristali da prime od nas sreću u čijem temelju leži stradanje, doduše ništavna ali nemilostivo i nepravedno izmučena stvorenja, i, primivši fu sreću, ostali do kraja srećni? ... Recite mi, da li se mogla na takvo nešto odlučiti Tatjana, sa svojom uzvišenom dušom, sa svojim srcem koje je toliko prepafilo? Čista ruska duša, evo kako rešava : »Neka se ja i lišim sreće, neka je moja nesreća i nesravnjeno teža nego nesreća onog starca, neka, najzad, niko, nikada, pa ni taj starac, ne saznadu i ne uvaže moju žrtvu — neću da budem srećna po cenu tudje propasti«, Tragedija je tu, zbiva se, izbeći se ne d4, već je i kasno, i — Tatjana tera od sebe Onjegina .... Kazaće neko : pa nesrećan je i Onječfin; jednoga je spasla, drugoga je upropastila!,., To je sad novo pitanje, i može biti i najglavnije u spevu, Pitanje, zašto Tatjana nije pošla za Onjegina, ima: u našoj literaturi karakterističnu istoriju svoje vrste, i zato sebi i dozvoljavam da opširnije o njemu ovde raspravljam, Najkarakterističnija od svega jeste okolnost, da je moralno rešenje toga pitanja tako dugo prolazilo kroz sumnje, Ja evo ovako mislim: da je Tatjanu sudbina i oslobodila, da joj je umro stari muž, ona ni tada ne bi pošla za Onjegina..,. Potrebno je shvatiti ovu bitnost njena karaktera, Ta ona је маеја Ко је Опјеginl Večni skitalica, sreo je ponovo ženu kojoj ranije nije obraćao pažnju, sreo ju je u novim, blistavim okolnostima — i, u tim okolnostima baš i leži suština stvari, Gle, onoj devojci koju je on prezreo bio skoro, klanja se sada svet, — svet, taj strašni autoritet za Onjegina, u prkos svima njegovim svečovečanskim težnjama, I zato se i on, zaslepljeni, baca sada pred Tatjanu! Eto moj ideal — kliče on — eto moga spasa, eto kraja mojoj tuzi; prošao sam mimo nju, »mimo sreću, a bila je tako mogućna, fako bliskal«... I kao ranije Ale ko ka Zemfiri, s takom neobuzdanošću se sad i on odaje Tatjani, tražeći opet u novoj, čudnovatoj fanfaziji sva razrešenja u ovom životu,., Ali zar Patjana to пе vidi, zar ona nije već davno providela njega cela? Zna ona da Onje gin stvarno voli samo svoju novu fantaziju, a ne nju, isto fako skromnu Tatjantu

310