Nova Evropa

4 германским, у то време налило се у кратер карпатски мађарско племе, и потонуло је ту и сталожило се као нова, могућност. Али долазак Мађара значио је-само једну нову инјекцију у карпатском хаосу, јер мађарски потенцијал није био тако јак да би могао обојадисати и савладати сву ону мешавину раса народа и племена; он се“ запалио као нова, детаљна шара у живописном калејдоскопу боја и народа и језика, чија се површина, таласала из дана у дан као море. Колико цела та. кохезија. није у оно време имала, на, себи ништа, специфично мађарскога — нити је могла да има —, јасно се види баш из самог такозваног сентиштванског времена. Јер Сент Иштван, типични аварски Апостата, рушио је татарске идоле, традиције п светиње, и као цесарско-римски панонски мисијонар сатирао је огњем и мачем аварштину привилегишући свуда колонијалне иностране слементе, п оперишући с њима против угротатара. Š

Свакако, од свих оних могућности које су стајале отворене у карпатском кратеру, израсла, је једна нова језична појава, данас повната. под именом мађарскога, језика. Мађари су дакле ту на Дунаву настали “ израсла, као нека. синтеза, која. се кухала и кондензовала, стотине и стотине година, тако да се може тотово рећи да дефинисати мађарску народност значи управо дефинисати материју мађарског језика, онај смолави флујид који лепи данас милијоне људских душа у крваву једну целину. :

Нови идијом карпатске котлине стао се стварати, кад су оне помлуживотиње, робови и кметови сви сабијени римским обручем, стали да се стапају у једно у болној идентичности патње. Онај јадни полутатарин, чији се је прапрадед слио као нека капљица велике азијатске плиме све тамо до под зидине Вечнога Града, а онда се као у заносу равбитога таласа исхлапио негде у некој блатној панонској јарузи, то јадно копиле какве болесне словенске родиље, требао је да се споразуме с унуком гладног и рањеног Франка, Јангобарда, Кидова, или Гота, када су ови с њега садирали десетину или га окивали као робијаша или га тањали на крваве експедиције. Клетве противу тираније, заборављени мотиви материњих језика, који се носе дуто на срцу као давне и мртве мелодије, чежња ва хлебом и бољим животом, те тенденце ити интереси, све је то сазревало дуго у душама, да, се роди као нова реч. У столетном тихом и болном гутању сува. рађао се по долинама и мочварама један жалостан идијом, који није био ни татарски ни дакоромански, ни чувашки ни монголски ни аварски, ни славјански ни германски, него талог свих тих елемената, талог шарен и густ. i

Након углавном четиристогодишњег рађања тога идијома, ми имамо у руди први записани културно-историјски споменик »Кукњаву Посмртну«, плач и нарицање над отвореним гробом, који се налпао у једном старом латинском мисалу (увима се да је написан пред монголеску најезду, око године 1200). Тај језик у староме мисалу звучи тврдо и чудно, и из њега говори тамни Оредњи Век. Оловенске речи у том надгробном плачу нису још раздрте татарским вокалима, пак се »милост« пише »милост«, п »брат« »брат«, као што

344