Nova Evropa

ховима, јасно се осећа температура оних дана: како су илувије расле до делирија, и како је тежак очај лежао над оним поразима и катастрофама. Али цела та поезија везана је за оне четрдесетосмашке дане, па ако ту материјалну подлогу извучете испод ових стихова, они тубе своју рељефну дубину и остају више као документи једног тешког и болесног времена, - Е

__ Али нешто што је Петефи зауставио у току ефемерне пролазности, што ће стајати реализовано барем тако дуго док буде мађарског језика, то је мађарски пејза ж. Тихо, гологлав, побожне душе, треба, да човек приступи к светињи таког Петефијева. стиха, јер се у њему, као у светилишту и светој тајни причешћа, открива тајна мађарске земље, која ту први пут добија неко више, животно, космичко значење. Пре тих Петефијевих пејзажа, мађарске земље није било. У њу су закопавали мртваце на неком старом средовечном језику (»беппо зирег зершећгшт«), над њом су слагали у стихове неке католичке химне (» 5 тепа«), певали Словаци Ракоцијеви пајдаши тужаљке; тек у песми Петефијевој рађа се та земља, настаје, и афирмира, се. Бол, која се ту вије над гариштем какве труле и попаљене чарде мађарска је бол; и оно крваво сунце, што се као црвена кугла у маглама јесењим ваља на хоризонту, мађарско је сунце; и мађарско је бевнађе пуно депресивних каденца и чежња на великој равници где се човек осећа маленим и осамљеним, пи над тлавом му плешу фатаморгане, — све то живи у Петефијевим стиховима истим животом данас као и пред седамдесет година када је записано. Ко би умео да прелије из тога стиха тишину алфелдске зимске ноћи, када веју пахуљице снега, а неко фењер носи преко дворишта; или опет глас звона, који долази из далека села, да замре код старе крчме назване »Пасји Дом« на пешчаној пустари, где нема ничега до два три глогова грма, и подаље на хумци један светац од камена бев главе, коме је неко давно пред много година обесио око врата подерану торбу: e Tužna je ta krčma puha gnjilih rana,

iznutra i izvana, taj slavni Pasji Dom ! — — —

____И Казинцијева коресподенција, и Сечењијеви говори, и Котутове темпераментне полемике, све је то Постојало у оно време; али све је то још била шупља конструкција, као октаедри из лепенке. Онај који је бадње и бренте мађарскога језика напунио моштом, Нове мађарскога потопа, који је у својим стиховима као на лађи спасао мађарску четрдесетосму од бродолома, то је био Петефи. После Петефија. дошао је слом, и црножути апсолутизам, који свршава са компромисом између мађарских грофова и династије, тодине 1867. И : После четрдесетосме, настала је црна празнина, у којој су стајале демолиране и попаљене куће, и ветар свирао по стршећим роговима тавана као на поломљеним ребрима, а на сваком раскршћу грактале вране што су кљувале очи обешеним бунтовницима. У очају оних дана, мађарски класик и академик Верешмарти (Мбгб5-

348