Nova Evropa

научна убеђења, и ја их се нимало не стидим, иако их Г, Косић назива „више но конзервативним“,

Г. Косић покушава, у своме приказу, да узме према мени један суперијорнији став, и да ме поучава најелементарнијим стварима. Тако ме, например, опомиње да се не каже „Ваџегпебипла“ него „Вацегпебеп": међутим, употребљава се и израз „Гебипз“ кад се означава цела појава као завршена, док „Гебеп" означава само трајање радње (као код нас, например, сејање —- сетва, вршење — вршидба, и т, д.. А односно напомене, да сам ја побркао појаву протеривања сељака са њихових имања са појавом под_јармљивања њихова у колонатски однос, „између којих је размак од читавих 5—7 векова“, ја — немогући улазити овде у ошпирно излагање — упућујем само на познату студију !.Ф. Кнапа („Ваџегпђејгејипб") где се лепо описује, како су феудални господари протеривали само један део слободних сељака са њихових баштина, а други су део истовремено силом задржавали и нате_ривали у однос кулучара и кметова, стално привезаних за земљу свога властелина, (То је, уосталом, и сасвим логично, јер одакле би иначе налазио властелин довољно радне снаге за обрађивање те земље кроз читавих 5—7 стотина година, при и иначе слабој густоћи становништва тих векова, и апсолутне недовољности оних „слободних слугу и одаџија“ да посвршавају послове и на самој господаревој баштини 2!) И да би ствар изгледала што горе по мене, он одмах додаје, како „у вртлогу свакојаког штива које не спада у оквир Политичке Економије комично стоје“ овакве експекторације и фразе: „Док за време инвазије северних народа све културне установе Италије нису уништене и закопане“, или „За време велике Сеобе Народа завладао је у Европи културни мрак“, и ту с индигнацијом узвикује, „да један професор Универзитета не би смео тако, рецимо, просто, гледати на светску историју!" Ја никако не могу да видим разлога овој индигнацији. У горњим реченицама нисам ни развијао никакву филозофију историје, већ узгред учинио Неке опаске, говорећи о пропасти зачетка журналистике у Римској Империји; и ко буде прочитао целе пасусе, из којих су ове реченице истргнуте, мораће се зачудити ситничарству мога критичара, и овде и у напоменама о Лифшицу и Вагнеру, на које заиста не вреди одговарати. |

Г. Косић постаје нарочито саркастичан, када говори о мојој „социјологији, која се крије иза ове Политичке Економије“. Ту ми пре свега, на један недозвољен начин, подмеће, да ја све важније економске установе објашњавам инстинктом „људске бештије". Ја, првојни израз ни појам „људске бештије“ нисам никад и нигде «употребио; а друго, нигде нисам ниједну установу објашњавао непосредно инстинктом, кроз цело своје дело непрекидно наглашавајући две основне чињенице, чије се дејство осећа стално и свуда кроз целу привредну историју човечанства: умножавање људских потреба (тежња побољшању живота у најширем културном смислу), и умножавање људства. И онда сам тек закључивао, да те установе нису постале неком слободном и произвољ-

214